Svakoga dana čitamo u srpskim medijima o velikoj diskriminaciji invalida. Invalidi su u velikom broju bez posla, invalidi su bez sredstava za život, invalidi su bačeni na margine društva, invalide izbegava okolina... Ovo su, otprilike, tipične tvrdnje iz tih napisa.
Žene-amputirke, žene kojima nedostaje noga, ruka, ili više udova – i one su invalidi. Kako je moguće i da li je moguće da takve žene ne žele da iskoriste priliku da izađu iz nekakvog invalidskog zabrana koji postoji u Srbiji?
Kako je moguće da muškarci kojima se sviđaju takve žene godinama ne uspevaju da nađu ni jednu? Kako je moguće da daju oglase po raznim medijima i da po pravilu ne dobijaju ni jedan jedini odgovor?
Kako je moguće da ljudi – bez izuzetka – kad ih se pita kažu da ne poznaju ni jednu ženu bez noge i da nisu čuli da iko u njihovoj okolini poznaje neku ženu bez noge? Kako je moguće da ljudi kod nas – u ogromnoj većini – tvrde da nikada u životu nisu na ulici sreli neku ženu bez noge? Kako je moguće – i da li je uopšte moguće – da od hiljada posetilaca internet sajtova sa oglasima za upoznavanje ni jedan posetilac nije žena bez noge, ili makar neko ko poznaje neku ženu bez noge?
Da li je moguće da su ovakve žene sasvim otpisale same sebe? Da li je moguće da su u velikoj većini odustale i od same ideje da ostvare snove, pronađu ljubav i uđu u brak? Da li je moguće da su se totalno izolovale i da to stvara efekat da niko ne poznaje (a takoreći nigde i ne sreće) neku takvu ženu?
Ne znam odgovore na ova pitanja. Voleo bih da znam. I da razumem. A ne znam, i ne razumem.
Нема коментара:
Постави коментар