October 14, 2006

Da li je proteza noge cool?

Zavodnica sa protezom noge - Reklama za C-Leg kompanije Otto BockTradicionalno, žena bez noge je imala dva izbora: da hoda na svojoj jednoj nozi uz pomoć štaka, ili da nosi protezu. Prvi izbor značio je svima otvoreno pokazati svoj hendikep i žene su se odlučivale za njega samo onda kad su morale, a i tada teška srca. Drugi izbor značio je u što većoj meri sakriti da ženi nedostaje jedna noga i možda se najvećim delom baš zato većini jednonogih amputirki činio kao najpoželjniji.

Međutim, u razvijenom delu sveta stvari su u naše vreme krenule sasvim drugim tokom. Žene bez noge tamo često nose protezu, ali ne samo da je ne nose zato da bi prikrile da nemaju nogu, nego baš naprotiv – upadljivo ističu to da im jednu nogu zamenjuje proteza. Po pravilu je reč o hi-tech protezama, kao što je C-Leg kompanije Otto Bock. Ova kompanija ne samo da je uložila veliki napor u atraktivan hi-tech dizajn svojih proteza, nego je i njihova marketinška kampanja bazirana na tome da žene bez noge svima otkrivaju da nose ovakvu "Science Fiction" veštačku nogu (v. slike).

Ovako nešto kod nas u Srbiji, a verovatno i na celom Balkanu, zaista je naučna fantastika. Ne samo da se amputirke ovde i dalje stide toga što su amputirke i prikrivaju to kad god mogu i koliko god mogu, nego kod nas malo koja žena bez noge sebi može da priušti jednu ovakvu protezu, preskupu i za zapadne imovinske prilike.

Ovde, dakle, imamo dva različita problema. Jedan je siromaštvo, zbog koga ovdašnje amputirke nemaju načina da dođu do takvih proteza kakvima se amputirke sa Zapada diče (a ima razloga da se veruje da većina domaćih amputirki spada među najsiromašnije delove stanovništva). Drugi problem je mnogo dublji, jer mislim da i kad bi imale ovakvu veštačku nogu, naše amputirke bi se i dalje duboko stidele toga što su amputirke i pokušavale bi da sasvim prikriju svoj nedostatak noge.

Još jedna reklama za C-Leg kompanije Otto BockS jedne strane, vidimo da je na Zapadu došlo do promene mentaliteta ljudi, da je individualna različitost – pa i ona telesna – postala nešto što se ceni i što je atraktivno i poželjno, te da je na ono što se tradicionalno shvatalo kao invalidnost počelo da se gleda više kao na zanimljiv telesni varijetet. S druge strane imamo naše društvo, koje prezire svako odstupanje od proseka i svaku različitost – možda ponajviše prezire baš telesnu invalidnost – i sasvim prirodnu i razumljivu reakciju samih amputirki u takvoj sredini da prikriju svoj telesni nedostatak.

Ako bi se dalje upustili u analizu, bojim se da bi se pokazalo da su materijalno siromaštvo amputirki (pa, ako hoćete, i društva u celini) i ovakvo ustrojstvo našeg mentaliteta zapravo u tesnoj vezi. Ovdašnji zatucani mentalitet jednostavno više nije u stanju da se kvalitetno uključi u svetsku podelu rada jer je razlika između ovdašnjeg stanja svesti i onog preovlađujućeg na Zapadu postala preduboka. Odatle siromašenje celog društva. Amputirke su pak posebno izložene siromašenju, kao pripadnice jedne marginalizovane i diskriminisane grupe invalida, koje u uslovima teške nezaposlenosti najvećma nemaju nikakve šanse da dođu do nekog zaposlenja i mnoge od njih žive isključivo od ekstremno bednih socijalnih prinadležnosti.

0 komentara:

Post a Comment