Diskriminisane na filmu

Ne samo da se amputirke u filmskoj umetnosti, kao i u TV serijama, pojavljuju veoma retko, nego i kad se pojavljuju to je obično u nekoj grotesknoj ili sasvim epizodnoj ulozi. Kad to kažem mislim na činjenicu da mi nije poznat ni jedan jedini film ili TV serija gde se neka amputirka pojavljuje u ulozi neke sasvim normalne i obične ličnosti.

Iz filma "Boxing Helena"

Nema filma, ili TV serije, gde se žena bez noge ili bez ruke pojavljuje naprosto kao advokat, učiteljica, nečija supruga ili ćerka. Ostvarenja gde će činjenica da je amputirka biti tretirana kao deo jednog sasvim normalnog života i gde će žena kojoj je neki ud amputiran biti u ulozi kakve su namenjene "normalnim" ženama.

Ovo je svojevrsan oblik diskriminacije amputirki. Kao da se želi reći da amputirke ne žive normalnim životima, onakvim kakvim žive žene koje nisu amputirke, nego da žive samo u nekom čudnom i sasvim otkačenom svetu groteske i fantazmagorije.

Tako su oslikane amputirke u filmovima kao što su A Zed and Two Noughts, Cremaster, The Saddest Music in the World, Tristana, Boxing Helena... Možda najbliži nekoj normalnoj i realnoj slici (mada i dalje daleko od nje) je prikaz jednonoge Svetlane u TV seriji The Sopranos.

Čak i kada je scenarijem zamišljeno da je amputirka neka sasvim normalna osoba, tada se činjenica da je ona amputirka uglavnom sistematski skriva od pogleda. Tako se u filmu The Horse Whisperer, mada je tu jedna od glavnih ličnosti amputirka bez noge, to da je ona amputirka vizuelno skriva praktično sve vreme trajanja filma.

Scena iz filma "Tristana"

Opet, kao da se želi reći da je pokazati ženu kojoj očigledno nedostaje neki ud suviše neprihvatljivo za uobičajeno gledalište. Reklo bi se da je ponovo na delu jedan oblik diskriminacije amputirki. Rediteljima nije mrsko da, kada je u scenariju neka amputirka, glumicama "zavrću" noge u dvostruka sedišta u kolicima, u rupe u krevetu, da posežu za kompjuterskim specijalnim efektima...

Sve to da bi izbegli da angažuju neku glumicu koja je zaista amputirka, mada postoji i zvanična preporuka u Sjedinjenim Državama da se za uloge telesno hendikepiranih ljudi kad god je moguće angažuju ljudi koji su zaista invalidi. Ako se neka amputirka i angažuje, to je po pravilu samo za anonimnu ulogu dublerke u onim retkim scenama gde je komplikovano specijalnim efektima simulirati nedostatak uda.

O ovom problemu zaobilaženja glumica-amputirki opširno je kritički pisala američka glumica bez noge Anita Holander. Možda još interesantnije je njeno svedočenje, izneto na drugom mestu, da su se menadžeri bunili zbog toga što se ona u privatnom životu najradije kreće na štakama, mada joj je posle amputacije leve noge preostao sasvim mali patrljak, zbog čega joj je neudobno da na njemu nosi protezu.