Crime Delicado

Lilian Taublib, protagonistkinji brazilskog filma Crime Delicado, već je bio posvećen poseban članak na ovom blogu. Sada ću nešto dodati i o samom filmu.

Crime Delicado je, na neki način, i erotski film. Tokom dobrog dela filma Lilian Taubilb (koja je zaista retko zgodna, većina žena lepše izgleda u odeći – kod Taublibove je obratno) igra svoju ulogu potpuno naga. Da – ako nekoga i to zanima – u nekim scenama ova lepa mlada žena bez noge potpuno obnažena hoda po sobi sa štakama.

Te erotske scene u filmu u stvari su neka vrsta seansi za skice aktova jednom slikaru. Na kraju, junakinja našeg filma obučena u suknju do zemlje, koristeći tešku i nezgrapnu protezu noge i pomažući se štakama, dolazi na izložbu slika, da traži akt za koji je pozirala.

Neko vreme ona stoji pred slikom razmišljajući, a onda iznenada skida dugu suknju (ispod koje se ukazuje mini suknja), otkopčava protezu noge, baca je s prezirom na pod, uzima štake – i odlazi hodajući na jednoj nozi.

"Ovo sa protezom nisam ja, ovo na slici – bez proteze – to sam ja", kao da je prolazilo kroz glavu naše junjakinje dok je doživljavala prosvetljenje pred slikom na izložbi. Poruka je jasna: budite ono što jeste!

Reditelj Beto Brant, naravno, nije bukvalista, ne poručuje on ovim filmom ženama bez noge da pobacaju proteze i počnu da hodaju samo sa štakama. Devojka sa protezom noge ovde je samo simbol, poruka da svi treba da odbacimo sve ono veštačko na nama i da budemo samo svoji. I moja odluka da uđem u ozbiljnu vezu sa nekom ženom bez noge spada baš u tu vrstu stvari – jer to sam ja! – meni se sviđaju žene bez noge i ne želim da se pravim da mi se sviđa nešto drugo samo zato što sredina u kojoj živim to od mene očekuje.

Dakako, žene bez noge kojima nošenje proteze nije udobno poruku Beta Branta slobodno mogu da shvate i bukvalno.

Miss Landmine

Da li možete da zamislite takmičenje za izbor lepotice na kome učestvuju isključivo žene bez noge? Verovatno ne možete, ali nema ni potrebe da zamišljate pošto je takvo takmičenje za mis upravo održano. Juče je jednonoga Agusta Urika (31) iz Angole zvanično krunisana kao prva svetska Miss Landmine. Vesti i fotografije o ovom događaju možete naći, recimo, na sajtu Fox News, koji je uzveštaj sačinio uz pomoć agencije Associated Press.

Inicijativa za ovo takmičenje potekla je od organizacije Miss Landmine i primarna namera je bila da se i na taj način ukaže svetu na opasnost od nagaznih mina, nešto sa čime će se još decenijama suočavati i dobar deo prostora bivše Jugoslavije. Ali, ne treba prevideti da je ovo istovremeno još jedna od manifestacija postmodernog shvatanja ženske lepote, po kome žene koje su amputirke ne samo da nisu ružne, nego su lepe na neki jedinstven i poseban način.

Koju godinu ranije nikome ne bi palo na pamet da organizuje izbor za mis na kome učestvuju isključivo amputirke. Žene kojima nedostaje neki ud bile su primarno predmet sažaljenja, ponekad možda i gađenja, ali svakako ne nešto o čemu se javno govorilo kao o nečemu što je lepo. Međutim, danas stvari stoje drugačije.

Možda je prvi "povukao nogu" Erik Krol, poznati američki erotski fotograf. U nizu bogato ilustrovanih antologija njegove umetnosti, koje se mogu kupiti u najuglednijim umetničkim knjižarama sveta, nalaze se i fotografije jednonoge Kimberli Ostin. Još je interesantnije to da je Krol, koji je snimio na hiljade ženskih modela, nedavno izjavio da je Kimberli Ostin, žena kojoj je visoko amputirana leva noga, bila njegov najlepši, najseksepilniji i najerotičniji model, te da je njeno kretanje na štakama neopisivo uzbudljivo.

U Sjedinjenim Državama na više regularnih izbora za mis učestvovale su devojke bez ruke, a Tereza Jukitl (Theresa Uchytil), devojka bez leve ruke, čak je pobedila na jednom od takmičenja za mis Ajove. Ovome treba dodati i veći broj "čirliderki" bez noge.

Korak dalje otišao je Hauard Štern, koji je 2004. zvanično organizovao "Miss Amputee Pageant", izbor za najlepšu amputirku, na kome je pobedila prelepa Dženifer Krum, devojka bez leve ruke. Stvar je otišla i dalje, pa je posle toga seriju njenih erotskih fotografija objavio prestižni Playboy, doduše za sada samo u Internet izdanju.

Kao što vidimo, u modernom svetu pitanje o tome da li su amputirke lepe više i nije pitanje, podrazumeva se da žene kojima nedostaje neki ud jesu lepe. One jesu i različite, ali nisu manje lepe od žena koje imaju sve udove na broju. Na neki način ih baš ta različitost čini još zanimljivijim i privlačnijim.

Ovo je nešto na šta ljudi na prostoru Balkana tek treba da se naviknu. I da se naviknu na lepotu žena bez udova, i da se naviknu na to da je legitimno da se nekim muškarcima baš takve žene sviđaju. Takmičenje za "Miss Landmine", mada za sada organizovano samo na području Angole, zvanično je predstavljeno kao dodela "svetske titule". To možda znači da će se na budućim takmičenjima naći i amputirke iz drugih zemalja, pa – zašto da ne? – i sa područja bivše Jugoslavije. Treba se nadati da će to biti od pomoći kako emancipaciji naših žena-amputirki, tako i onih kojima se one sviđaju.

Jednonoga prostitutka?

Jedna od najupečatljivijih rečenica, koja se našla na bezmalo svim top listama filmskih citata, je ona Džeka Dosona (igra ga Leonardo di Kaprio) u filmu "Titanik", o jednonogoj prostitutki koja mu je bila model za crteže.

Nije se u scenariju ovog Kameronovog filma ta mala epizoda našla tek tako. Naime, atraktivna i neobično tražena jednonoga prostitutka iz Pariza jedno je od najpopularnijih opštih mesta s početka prošlog veka.

Mada ne znamo je li po sredi samo "urbana legenda" ili je ova žena zaista u to vreme "ordinirala" u Parizu, broj svedočenja o jednonogoj pariskoj prostitutki je zaprepašćujući. O njoj su ostavili svedočanstvo veliki pisci kakvi su bili Hemingvej, Majakovski i Galdos. Spominje se i u filmu "Tristana", a Luiz Bejker u knjizi "Out On a Limb" kaže da se ona uvek kretala na jednoj nozi pomoću belih štaka.

Sva svedočanstva se slažu u jednom: reč je o ženi koja je bila veoma zgodna, neobično mnogo "tražena" i, očigledno, veoma atraktivna u seksualnom smislu.

Priče o jednonogoj prostitutki iz Pariza našle su, kao kredibilne, mesto i u vrlo ozbiljnim seksološkim studijama, pa se u jednoj navodi i podatak da je veliki broj njenih klijenata bio iz Britanije, da su putovali u Pariz specijalno zato da bi koristili njene usluge. Isti izvor iznosi i podatak da je vrlo tražena prostitutka bez jedne noge postojala i u San Francisku, dok se u jednoj seksološkoj enciklopediji tvrdi da prostitutke bez noge naplaćuju "usluge" po višestruko višoj tarifi od uobičajene.

Ni naš prostor nije lišen sličnih "urbanih legendi". Tvrdi se da je svojevremeno u Bosni postojala veoma tražena prostitutka bez noge. U jednom delu i književnik Bora Ćosić piše da postoji mnjenje kako su žene bez noge natprosečno "dobre u krevetu".

Sva ova svedočanstva nameću niz pitanja, a verovatno najzanimljivije od njih je: da li je seksualna sklonost ka ženama bez jedne noge, možda, mnogo više uobičajena i znatno rasprostranjenija pojava nego što se obično misli? Sve dok je rasprava o ovakvoj sklonosti neka vrsta tabua – nećemo znati odgovor na to pitanje.

Darling ili Henderson?

Kao što je već postao običaj, za uloge amputirki u filmovima angažuju se glumice koje nisu amputirke, pa je tako bilo i u filmu Grindhouse, odnosno onoj njegovoj polovini pod naslovom "Planet Terror". Ali, kad je trebalo reklamirati film na jednoj manifestaciji kao što je Comic-con problem je nastao zato što, po prirodi stvari, na uobičajenom izložbenom prostoru nema filmskih specijalnih efekata. Dakle, trebalo je naći "novu" Cherry Darling, neku koja zaista nema desnu nogu i koja umesto nje može nositi mitraljez.

Izbor je pao na Lacey Henderson, mladu amputirku bez desne noge (devojku kojoj to što nema nogu nije smetalo ni da pobedi na izboru za Cheerleader of the Month). Mada je Lacey nesumnjivo zgodna, po mom mišljenju njoj čak ni ova reklamna uloga Cherry Darling uopšte ne stoji dobro. Svako ko je video privatne fotografije sa njenog bloga (koje ovde ne mogu biti publikovane i zato što su privatne i zato što su zaštićene kopirajtom) može posvedočiti da je reč o retko šarmantnoj devojci koja poseduje jednu veoma prefinjenu, moglo bi se reći damsku lepotu, od one vrste za koju stariji ljudi obično kažu da bi voleli da imaju takvu kćerku. Kao Cherry Darling ona pre deluje poput neke kelnerice u drumskoj krčmi.

Dakle, "casting" je pogrešan, Lacey Henderson kao Cherry Darling daleko je od svog najboljeg, najlepšeg i najšarmantnijeg izdanja. Pa ipak, opet se postavlja pitanje zašto filmski reditelji za uloge amputirki uporno angažuju glumice koje nisu amputirke, unatoč preporukama da se, kad god je to moguće, za uloge hendikepiranih osoba na filmu angažuju osobe koje su zaista hendikepirane? Ako već Lacey Henderson ne bi bila pravi izbor za ulogu Cherry Darling – a ne bi – zar je moguće da producenti filma Grindhouse nisu mogli pronaći neku glumicu-amputirku koja bi bila pravi izbor. Uz Lacey Henderson, na sajtu http://www.amputeeresource.org/Talent.html može se naći popriličan broj atraktivnih mladih amputirki koje su voljne da glume na filmu.

O ovom problemu zaobilaženja glumica-amputirki prilikom izbora za glavne role već je pisala Anita Hollander, američka glumica bez leve noge. Dakle, problem je odavno uočen, ali praksa da se glumice koje su amputirke ignorišu – nastavlja se.

Grindhouse

Za nekoliko dana, 6. aprila, održaće se premijera dvodelnog filma "Grindhouse" (o kome je već bilo reči ovde) u režiji Kventina Tarantina i Roberta Rodrigeza. U Rodrigezovoj "polovini" filma, pod naslovom "Planet Terror", pojavljuje se zavodljiva plesačica po imenu Cherry Darling (igra je Rose McGowan) koja ostaje bez desne noge i posle toga umesto proteze počinje da, kao štulu, nosi – mitraljez.

Ovaj štula-mitraljez već je izazvao bezbroj polemika i rasprava, a jedno od za nas najinteresantnijih stanovišta izneto je u Web magazinu "Voices of American Sexuality". Uz naglašavanje da na preostaloj nozi nosi čizmu sa ekstremno visokom potpeticom ("valjda da bi postigla ravnotežu") pisac ovog prikaza primećuje da u zapadnoj kulturi postoji neizrečeno pravilo po kome su "amputirci, i hendikepirani uopšte, deseksualizovani".

Gledano na Cherry Darling iz te perspektive, kaže se u ovom kratkom eseju, "moglo bi se pomisliti da Rodrigez ustaje protiv ustaljenog stanovišta o tome šta jeste, a šta nije seksualno privlačno".

Ako Rodrigezov "Planet Terror" posmatramo na taj način, onda to sasvim izvesno film "Grindhouse" svrstava u područje akrotomofilije, u ono postmoderno shvatanje ženske lepote po kome posebna privlačnost žena-amputirki leži u "lepoti različitosti".

Glumice-amputirke – danas

U naše vreme aktivan je veći broj glumica-amputirki. Ovde nije reč o glumicama kojima se desilo da postanu amputirke, nego prvenstveno o amputirkama koje su postale glumice.

Sa izuzetkom Ejmi Mulins, američke amputirke bez obe noge do ispod kolena, koja je osim što je glumica i manekenka, foto model, paraolimpijska atletičarka, te pisac knjiga o samopouzdanju i ženskoj lepoti – amputirke su neku zapaženiju glumačku karijeru ostvarile jedino na pozorišnim daskama (o drugom izuzetku, fascinantnoj brazilskoj jednonogoj glumici Lilian Taublib, već sam posebno pisao u ovom Blogu).

Verovatno najpoznatija pozorišna glumica bez noge je Anita Holander. Njoj je zbog raka leva noga amputirana skoro do kuka i sa protezom redovno nastupa u ozbiljnim predstavama na scenama njujorških pozorišta. Anita Holander izvodi i neku vrstu monodrame koja je koncentrisana na to da ona nema nogu i tokom te predstave pred publikom skida protezu, hoda sa štakama itd. Ona je bila i "body double" za ulogu jednonoge Svetlane u TV seriji "The Sopranos". Holanderova je pre desetak godina snimila i seriju vrlo izazovnih fotografija na kojima, pored ostalog, vrlo otvoreno i upadljivo pokazuje svoj patrljak noge.

Uz nekoliko sporednih uloga na filmu, relativno zapaženu pozorišnu karijeru ima i Džin Haj Susi, kojoj je desna noga amputirana do kuka. Na pozorišnim promotivnim fotografijama ona ne ostavlja utisak neke zavodnice, ali jedina filmska scena u kojoj se otvoreno pojavljuje bez noge, hodajući na štakama u kožnoj mini suknji i dugoj čizmi sa veoma visokom potpeticom (reč je o sceni iz filma "The Gingerbread Man") svedoči da je reč o izuzetno zgodnoj ženi retko atraktivnog izgleda. Pored ovog, ona je igrala u još dva filma: "Midnight in the Garden of Good and Evil" (1997) i "The Bone Yard" (2000).

Nekoliko zapaženih uloga na filmu i TV imala je, kao što je na početku već spomenuto, i Ejmi Mulins, kojoj su obe noge amputirane ispod kolena. Neke od ovih uloga bile su baš "amputirske", poput one u filmu "Cremaster" (gde se, pored ostalog, pojavljuje obnažena sa potpuno prozirnim staklenim protezama na patrljcima nogu), ali u nekima je sve vreme glumila sa protezama savršenog izgleda i funkcije, tako da niko ne bi mogao ni pretpostaviti da ona nema obe noge. Jedna od tih njenih sasvim "neamputirskih" rola je npr. ona u epizodi "Five Little Pigs" TV serije "Poaro", gde je igrala jednu od glavnih uloga.

Ejmi Purdi, kojoj su, kao i njenoj mnogo poznatijoj imenjakinji, obe noge amputirane ispod kolena, takođe je nedavno otpočela glumačku karijeru ulogom Alme u filmu "What's Bugging Seth", snimljenom 2005. godine.

U skorije vreme nekoliko epizodnih uloga u TV seriji "My Name is Earl" imala je Trejsi Ešton, kojoj je leva noga visoko amputirana, ali za sada nema nikakvih nagoveštaja da njoj predstoji neka ozbiljnija budućnost kao glumici.

I u Indiji je aktivno nekoliko glumica bez noge, od kojih je najpoznatija Suda Čandran, koja se pre nekoliko godina okrenula političkoj karijeri. Nedavno je bez noge ostala i mlada kineska glumica Ven Huaži i vrlo je verovatno da će ona nastaviti da se bavi glumom i posle amputacije.

Za malo je propušteno da i Srbija dobije svoju autentičnu glumicu bez noge. Srpska amputirka bez desne noge do kuka, Tanja Jovančević, igrala je u dugometražnom igranom filmu "YU" (2003), koji je prvobitno režirao Ljubiša Samardžić. Posle nekakvog finansijskog skandala snimanje je obustavljeno a film je finalizovan kao kratki igrani film, koji je kao reditelj potpisao Franc Novotni, austrijski koproducent. Iz te verzije uloga jednonoge Tanje Jovančević kompletno je izbačena.

Kada govorimo u glumicama-amputirkama primećuje se da, izuzev u Sjedinjenim Državama, one skoro da i ne postoje na drugim mestima, što svakako govori o svojevrsnoj diskriminaciji žena-amputirki u većem delu sveta, naglašeno tu uključujući i celu Evropu.

Interesantno je da čak ni u Sjedinjenim Državama nije aktivna ni jedna glumica bez ruke. Glumice-amputirke su, uz par izuzetaka, po pravilu žene koje nemaju jednu nogu do kuka, dakle žene bez patrljka noge. Kada znamo da velika većina žena bez noge ima patrljak i da žena sa patrljkom noge mnogo lakše, uspešnije i neupadljivije nosi protezu od one koja nema patrljak, jasno je da industrija zabave ima animozitet prema amputacionim patrljcima te se može reći da su amputirke sa patrljkom još više diskriminisane od onih koje nemaju patrljak.

Zato na neki način posebno mesto na ženskom amputirskom glumištu ima Rouz Petra, koja je igrala glavnu ulogu u filmu "Prelude to Happiness" (1974). Njoj je posle amputacije leve noge kao patrljak preostala samo trećina butine, a u filmu se često pojavljivala u kupaćem kostimu bez zazora otkrivajući taj svoj patrljak. Ipak, reč je o niskobudžetskom filmu koji je veoma malo poznat.

Neamputirke kao amputirke

Danas će biti reči o glumicama koje nisu amputirke, a glumile su žene-amputirke na filmu i TV.

Počeću od nečega što je sasvim u skladu sa skoro poslovičnim običajem da se amputirke na filmu pojavljuju mahom kao sasvim bizarni likovi. Tako je i sa najnovijim filmom u kome se pojavljuje neka fiktivna amputirka, ostvarenjem čija se premijera uskoro očekuje. Reč je o "dvodelnom" filmu "Grindhouse" Kventina Tarantina i Roberta Rodrigeza, u kome Rouz MekGouen tumači lik devojke bez noge koja umesto noge koju je izgubila ima – mitraljez.

U poređenju s tim mitraljezom namesto ženske noge, deluje skoro kao realizam vreme kada je francuska diva Katrin Denev glumila Tristanu, mladu ženu bez desne noge iznad kolena, u istoimenom filmu Luisa Bunjuela. U filmu postoji niz scena u kojima se ona u suknji kreće na jednoj nozi sa štakama i te scene su prilično vešto snimljene tako da zaista izgleda kao da nema nogu. U jednoj sceni gde podiže suknju i svom bivšem vereniku pokazuje patrljak amputirane noge izgleda da je korišćena dublerka kojoj je noga zaista amputirana, ali nije poznato ko je bila ta dublerka.

Bunjuel je u Tristani napravio i jedan propust vezan za amputaciju. Iako je Tristani amputirana desna noga, u sceni gde je ona svoju protezu stavila na krevet vidi se da se radi o protezi namenjenoj osobi kojoj je amputirana leva noga.

I Šerilin Fen je glumila amputirku, u filmu Boxing Helena. U prvom delu filma "amputirane" su joj obe noge do polovine butina i tu se kreće u kolicima sa dvostrukim sedištem koje je skrivalo njene u stvarnosti izuzetno lepe noge. Majstori za specijalne efekte su se potrudili da joj čak naprave i "patrljke nogu", koji se jasno ocrtavaju ispod haljine. U drugom delu filma Šerilin su "amputirane" i obe ruke iznad lakata a preostali patrljčići ruku joj sve vreme nepomično vise pored tela obučeni u kratke rukave koji ih sasvim pokrivaju.

Amputirku bez obe noge igrala je i Izabela Roselini, u prilično bizarnom filmu "The Saddest Music in the World". Tu ona igra vlasnicu pivare koja se ponekad kreće u kolicima, a nekad sa staklenim protezama napunjenim pivom, koje na kraju filma eksplodiraju. U nekim scenama filma muškarci piju pivo iz njenih proteza nogu.

Jednu od najzavodljivijih, ali i najbizarnijih uloga amputirki, igrala je Lena Olin u filmu "Romeo is Bleeding". Reč je o liku Mone Demarkov, fatalne i čudesno zavodljive žene bez skrupula koja nema dva prsta na levoj ruci. Kasnije će skoro celu tu ruku sama sebi odseći da bi se oslobodila iz klopke i potom umesto nje nositi protezu. Pred kraj filma Mona se sprema da vodi ljubav i pita svog ljubavnika (koga posle seksualnog čina namerava da ubije) "Sa ili bez?", misleći pritom na svoju veštačku ruku. On odgovara "bez" i Mona polako otkopčava crne kajševe kojima je proteza pričvršćena za njeno obnaženo i zanosno telo i svlači je sa svog patrljka ruke.

Svakako jedna od najpoznatijih uloga amputirki je ona Ale Kijuke, ruske glumice koja je u seriji "The Sopranos" igrala jednonogu Svetlanu, ljubavnicu Tonija Soprana. U seriji ima scena u kojima ona hoda sa štakama ostavljajući prilično uverljiv utisak da zaista nema levu nogu a u scenama gde se videla prilično obnažena dublirala ju je, kao što je ovde već ranije spomenuto, američka glumica Anita Holander, kojoj je leva noga stvarno amputirana.

I glumica Aria Bareikis igrala je amputirku bez noge u filmu "Deuce Bigalow". Ona se samo u jednoj kratkoj sceni pojavljuje tako da se vidi da nema nogu i u toj sceni sasvim obnažena u polumraku skače na jednoj nozi sa jasno vidljivim dugim patrljkom butine. Ostalo je nejasno da li je taj patrljak noge produkt nekih kompjuterskih specijalnih efekata ili ju je u toj sceni dublirala neka devojka kojoj je noga stvarno amputirana tik iznad kolena.

Ne preterano poznata glumica, Ana Člamski, igrala je vrlo simpatičnu rolu amputirke u filmu "A Child's Wish" (poznatom i kao "A Fight for Justice"). Scene vežbanja sa protezom posle amputacije deluju tako realno kao da Ana zaista nema nogu, a u tim scenama se na trenutak može videti kako vežba i devojka koja je zaista amputirka bez noge. Pa ipak, ovaj film će najviše biti zapamćen po tome što je u njemu po prvi put u istoriji kao glumac nastupio aktuelni predsednik Sjedinjenih Država. Ne, to nije bio Ronald Regan nego – Bil Klinton. Koji je, doduše, u filmu igrao samog sebe.

Vrlo realno simuliran izgled amputirke bez noge, uključujući izgled amputacionog patrljka butine, pojavljuje se u španskom filmu "Đavolja kičma" (El espinazo del diablo), u kome španska glumica Marisa Paredes glumi udatu ženu bez noge koja ima mladog ljubavnika.

I kod nas je jedna poznata domaća glumica igrala amputirku, reč je o Ljiljani Blagojević koja je u mini-seriji "Portret Ilije Pevca" igrala učiteljicu bez noge. U ovoj ulozi Blagojevićeva se u više scena kreće na štakama, ostavljajući utisak da zaista nema nogu.

Ovo, naravno, nije kompletan spisak uloga "amputirki" na filmu i TV koje su igrale glumice koje nisu amputirke, nabrojane su samo one uloge koje su po nečemu posebno zanimljive i gde se žena zaista pojavljuje tako da izgleda kao da je prava amputirka. Ali ostaje već konstatovana činjenica da se amputirke u ovakvim produkcijama pojavljuju po pravilu kao neke bizarne ličnosti u bizarnim situacijama i da se malo i retko prikazuju tako da stvarno izgledaju kao amputirke. Kad bi sakupili sve takve scene iz svih ovde nabrojanih filmova jedva bi se sakupilo ukupno desetak minuta, ako i toliko.

Lilian Taublib

Najnovija zvezda ženskog amputirskog glumišta svakako je mlada brazilska filmska glumica bez desne noge do kuka, Lilian Taublib, koja je igrala jednu od glavnih rola u filmu Crime Delicado. Ona se na apsolutno svim promocijama pojavljivala isključivo hodajući na štakama, često u mini suknji i sandali sa vrlo visokom potpeticom na svojoj jedinoj nozi. Lilian je veoma zgodna devojka, pritom sasvim svesna da i sa samo jednom nogom izgleda izuzetno atraktivno i zavodljivo, te svoj jedinstveni seksepil zato neštedimice eksploatiše.

Pojava Lilian Taublib mogla bi značiti prekretnicu i u tome kako muškarci gledaju na žene-amputirke, i u tome kako amputirke gledaju same na sebe. Jer Lilian Taublib je možda prva amputirka na javnoj sceni koja deluje tako da bi je baš svaki normalan muškarac poželeo i za ljubavnu, i za životnu partnerku. Ona je svojom pojavom praktično pokazala koliko malo amputacija noge u stvarnosti narušava ženinu lepotu, šarm i seksepil.

Lilian Taublib svakim svojim gestom kao da govori: "Pogledajte me, imam samo jednu nogu a ipak izgledam fenomenalno!" Svakim svojim osmehom kao da poručuje da i žena koja je izgubila nogu može da bude savršeno srećna i da živi jedan potpuno ispunjen život. Ili, rečeno njenim sopstvenim rečima: "Ja nemam nogu, ali ja sam žena. Srećna sam jednako kao druge žene, zadovoljna sam koliko i druge žene..." (Trip Magazin, Novembar, 2005). A ako to može Lilian, onda to mogu i druge amputirke.

Taublibova je svojom pojavom srušila još jedan mit, da pojava žene koja nema nogu bez proteze naružuje ženu i čini da ona izgleda jadno. Posle Lilian, mnoge amputirke koje proteza žulja i kojima je iz bilo kog razloga neudobno da je nose odlučiće da hrabro uzmu štake u ruke i uzdignute glave izađu u svet sa samo jednom nogom. Mnoge amputirke koje su dugom suknjom bezuspešno pokušavale da sakriju nedostatak noge odlučiće, posle Lilian, da obuku kratku suknju i svima s ponosom pokažu koliko im je ta jedina noga koju imaju lepa, snažna i zavodljiva.

Svaka žena nastoji da istakne ono što je na njoj najlepše i žene sa lepim nogama ih zato ponosno ističu i pokazuju. Žena bez noge isto tako ima sve razloge da pokaže ono što je na njoj najlepše i ako ima lepu i atraktivnu nogu onda treba tu svoju nogu da pokaže i istakne baš zato što je lepa, bez obzira na to što drugu nogu nema. Lilian Taublib nam je svima pokazala da to što žena ima samo jednu nogu ne čini tu jednu nogu manje zgodnom i zavodljivom.

Lilian Taublib nije samo pokazala koliko žena može biti šarmantna i atraktivna, ona je pokazala mnogo više – koliko žena bez noge može biti šarmantna i atraktivna. Ovo ne samo da uliva novo samopouzdanje svim ženama koje nemaju nogu, nego je i neka vrsta priznanja onim malobrojnim muškarcima koji su odavno svesni jedinstvenog šarma i seksepila žena bez noge.

Glumice-amputirke u prošlosti

Sticajem okolnosti, jedna od najvećih glumica svih vremena, Sara Bernar, bila je amputirka bez desne noge do iznad kolena. Amputacija noge usledila je kao posledica jedne povrede u pozorištu, a Sara je i posle toga nastavila aktivno da glumi.

Sara Bernar nije jedina glumica iz prošlosti koja je bila amputirka. Nekada poznata holivudska lepotica i glumica, Suzan Bal, takođe je bila amputirka bez noge. U devetnaestoj godini, dok je bila na vrhuncu popularnosti, odsekli su joj skoro celu desnu nogu zbog raka. Manje od tri meseca posle amputacije udala se za poznatog zavodnika Ričarda Longa i nastavila da i bez noge aktivno glumi, ali je samo posle godinu i po dana umrla zbog recidiva bolesti.

Amputirka bez noge bila je i poznata brodvejska glumica i pevačica Tobi Ving, kojoj su odsekli nogu zbog komplikacija nastalih usled pada tokom jahanja. Noga je takođe bila amputirana i holivudskim glumicama Frensis Bej, Glori Anen, Toti Filds i Lorensiji Bembenek, a u skorije vreme još jednoj od glumica iz "stare garde", Suzan Tajrel, amputirane su obe noge ispod kolena, posle čega je ona ipak nastavila glumačku karijeru.

Bez noge je ostala i jedna nekada izuzetno poznata porno "glumica", Pati Petit, koja je izgubila nogu 1988. godine u saobraćajnoj nesreći. Izgleda da posle amputacije ona nije nastavila karijeru, za razliku od njene koleginice koja je pod pseudonimom Long-Džejn Silver (očito izvedenim iz imena legendarnog jednonogog gusara) sve vreme nastupala upadljivo naglašavajući (i aktivno koristeći "u akciji") atrofirani patrljak svoje amputirane leve potkolenice.

U naše vreme aktivan je veći broj glumica-amputirki, većinom žena bez jedne noge. Ali, o njima će biti više reči drugom prilikom.

Diskriminisane na filmu

Ne samo da se amputirke u filmskoj umetnosti, kao i u TV serijama, pojavljuju veoma retko, nego i kad se pojavljuju to je obično u nekoj grotesknoj ili sasvim epizodnoj ulozi.

Kad to kažem mislim na činjenicu da mi nije poznat ni jedan jedini film ili TV serija gde se neka amputirka pojavljuje u ulozi neke sasvim normalne i obične ličnosti. Nema filma, ili TV serije, gde se žena bez noge ili bez ruke pojavljuje naprosto kao advokat, učiteljica, nečija supruga ili ćerka. Ostvarenja gde će činjenica da je amputirka biti tretirana kao deo jednog sasvim normalnog života i gde će žena kojoj je neki ud amputiran biti u ulozi kakve su namenjene "normalnim" ženama.

Ovo je svojevrstan oblik diskriminacije amputirki. Kao da se želi reći da amputirke ne žive normalnim životima, onakvim kakvim žive žene koje nisu amputirke, nego da žive samo u nekom čudnom i sasvim otkačenom svetu groteske i fantazmagorije.

Tako su oslikane amputirke u filmovima kao što su A Zed and Two Noughts, Cremaster, The Saddest Music in the World, Tristana, Boxing Helena... Možda najbliži nekoj normalnoj i realnoj slici (mada i dalje daleko od nje) je prikaz jednonoge Svetlane u TV seriji The Sopranos.

Čak i kada je scenarijem zamišljeno da je amputirka neka sasvim normalna osoba, tada se činjenica da je ona amputirka uglavnom sistematski skriva od pogleda. Tako se u filmu The Horse Whisperer, mada je tu jedna od glavnih ličnosti amputirka bez noge, to da je ona amputirka vizuelno skriva praktično sve vreme trajanja filma.

Opet, kao da se želi reći da je pokazati ženu kojoj očigledno nedostaje neki ud suviše neprihvatljivo za uobičajeno gledalište. Reklo bi se da je ponovo na delu jedan oblik diskriminacije amputirki.

Rediteljima nije mrsko da, kada je u scenariju neka amputirka, glumicama "zavrću" noge u dvostruka sedišta u kolicima, u rupe u krevetu, da posežu za kompjuterskim specijalnim efektima... Sve to da bi izbegli da angažuju neku glumicu koja je zaista amputirka, mada postoji i zvanična preporuka u Sjedinjenim Državama da se za uloge telesno hendikepiranih ljudi kad god je moguće angažuju ljudi koji su zaista invalidi. Ako se neka amputirka i angažuje, to je po pravilu samo za anonimnu ulogu dublerke u onim retkim scenama gde je komplikovano specijalnim efektima simulirati nedostatak uda.

O ovom problemu zaobilaženja glumica-amputirki opširno je kritički pisala američka glumica bez noge Anita Holander. Možda još interesantnije je njeno svedočenje, izneto na drugom mestu, da su se menadžeri bunili zbog toga što se ona u privatnom životu najradije kreće na štakama, mada joj je posle amputacije leve noge preostao sasvim mali patrljak, zbog čega joj je neudobno da na njemu nosi protezu.

Amputirke i visoke potpetice

U prvi mah bi se moglo pomisliti da o visokim potpeticama mogu razmišljati samo amputirke kojima je urađena amputacija nekog od gornjih ekstremiteta, a nikako one kojima je amputirana noga. U stvarnosti, ovo je potpuno netačno.

Amputirke sa potkolenom amputacijom jedne ili obe noge veoma često nose cipele sa visokim potpeticama, ponekad veoma visokim. U javnosti je to bezbroj puta pokazala Heather Mills, a – verovali ili ne – i ova izuzetno atraktivna crna lepotica sa visokim potpeticama na slici desno je invalid bez obe noge, ona je dvostruka potkolena amputirka. Nešto ređe, ali i amputirke sa natkolenom amputacijom jedne noge ponekad koriste visoke potpetice. Po tome je postala poznata američki foto-model i manekenka Ivy Gunther, kojoj je desna noga amputirana do polovine butine.

Svakako, da bi amputirka koja je bez jedne ili bez obe noge mogla nositi cipele sa visokim potpeticama potrebne su proteze koje to omogućavaju, često veoma skupe proteze. Neke od ovih proteza imaju veštačka stopala čija se visina može podešavati, a kod nekih je to rešeno tako što postoji više stopala za različite visine potpetice, koja se cela menjaju po potrebi.

Na slici levo možete videti primere ženskih proteza noge namenjenih nošenju obuće sa visokim potpeticama.

Osim kad koriste protezu, nije toliko retko da na svojoj jednoj nozi cipelu ili sandalu sa visokom potpeticom nose i žene bez noge koje hodaju sa štakama. Ne samo da je to bezbroj puta pokazala brazilska filmska glumica Lilian Taublib, nego se relativno često i na ulici mogu sresti žene koje, iako ne nose protezu i hodaju samo na jednoj nozi, nose cipelu sa visokom potpeticom.

Mišljenje o obući sa visokim potpeticama podeljeno je i među ženama koje imaju obe noge. Ali jednonoga žena koja nosi takvu obuću svakako pokazuje visok stepen samopouzdanja i svest o tome da i žena koja nema nogu može biti veoma privlačna, atraktivna i elegantna. Zato je uvek lepo kad se sretne žena bez noge koja, dok hoda na svojoj jednoj nozi uz pomoć štaka, na tu jedinu nogu koju ima obuva izazovnu najlon čarapu i cipelu sa visokom potpeticom.

Amputirka ili amputesa?

Najuobičajeniji termin za ženu kojoj je neki ud amputiran je – amputirka. To je i razlog zbog koga je taj termin ovde upotrebljen, jer je reč o Blogu koji se obraća najširoj publici. Međutim, postoje mišljenja da ovaj termin nije najsrećnije odabran i da ima i boljih.

U engleskom je uobičajen termin za osobe kojima je urađena amputacija jednog ili više udova – amputee. Koristi se jednako i za muškarce i za žene. U nemačkom se, takođe za oba pola, koristi reč amputierte (uz oblik beinamputierte kad je reč o amputaciji noge, odnosno armamputierte kad je reč o amputaciji ruke). U ruskom se za muškarca kome je amputirana noga ili ruka koristi reč amputant, dok se, ako je reč o ženi, koristi reč amputantka. Ponekad se za žene koje su bez nekog uda u ruskom koristi i neka vrsta deminutiva – amputaška.

Pre svega u našim medicinskim krugovima, urađena je neka vrsta podomaćivanja ovih termina koji se koriste u svetu, pa su tako uvedeni nazivi amputirka i amputirac (za muškarce, ali se često podjednako koristi i za žene). Izbor nije veliki. U srpskom bi se, možda, mogli delimično iskoristiti ruski nazivi, pa za muškarca koristiti reč amputant a za ženu amputantkinja, ali te reči apsolutno niko ne koristi. Slično je i sa ostalim izvedenim nazivima, kao što su: amputkinja, amputika, amputerka, amputaljka... Ne samo da se ove reči ne koriste, nego neke od njih zvuče i mnogo rogobatnije nego "amputirka".

Na Yu-Devotee grupi postignuta je neka vrsta konsenzusa da je najlepše za ženu kojoj je amputiran neki ud koristiti reč amputesa. No, koliko mi je poznato, to je neka vrsta interne konvencije i nigde izvan kruga članstva Yu-Devotee grupe ovaj termin se ne koristi.

Ima mišljenja da za žene kojima je neki ud amputiran uopšte ne bi trebalo koristiti ovakvu terminologiju, već se treba zadržati samo na deskripcijama poput: žena bez noge, žena bez ruke i sl. Neki čak misle da nije korektno upotrebljavati ni nešto poput "žena bez noge", jer to naglašava nedostatak, nego da umesto toga treba reći "jednonoga žena". Ipak, u mnogim slučajevima bi bilo u praksi vrlo teško ovo sprovesti. Kako ćete nazvati ženu koja je bez obe noge i bez jedne ruke (v. prvu sliku), beznoga jednoruka žena? Kako ćete nazvati ženu kojoj su amputirani svi udovi (v. drugu sliku), bezuda žena? To ne samo da zvuči nakaradno i ružno, nego čak i posprdno.

Sve u svemu, mislim da nam u praksi ne ostaje drugo nego da koristimo onaj najrašireniji termin – amputirka – imajući uz to na umu i predloženu alternativu – amputesa.

Sedeća odbojka

Sedeća odbojka je pravi amputirski sport, jer se njome bezmalo isključivo bave amputirke i amputirci bez jedne ili bez obe noge. U manjim sredinama postoje zbog nedovoljnog broja takmičara i muško-ženski timovi, ali je uobičajeno, kao i u drugim sportovima, da postoje odvojeni muški i ženski timovi u sedećoj odbojci.

Do nedavno, ženska sedeća odbojka, mada se odavno u njoj održavaju i svetska prvenstva, bila je zapostavljena i na Paraolimpijskim igrama, gde su se održavala samo muška takmičenja u ovom sportu. Kuriozitet je da je tada u muškoj paraolimpijskoj reprezentaciji Sjedinjenih Država igrala i jedna devojka, Allison Ahlfeldt, amputirka bez desne noge (v. sliku).

Reklo bi se da je kod nas ovaj tipično amputirski sport sasvim zapostavljen i meni nije poznato da se negde organizuju čak ni muški, a kamoli ženski timovi u sedećoj odbojci. Ako je suditi po sportskim aktivnostima, reklo bi se da u Srbiji amputirke uopšte ne postoje.

Po prirodi stvari, inicijativa da se i kod nas započne sa ovim korisnim (i, što je za nas takođe važno, jeftinim i nezahtevnim sportom) morala bi da potekne od samih žena sa amputacijom donjih udova. Ali, stiče se utisak da su naše amputirke sasvim nepovezane, izolovane, raštrkane, bačene u privatnost i totalno marginalizovane – tako da njihovog glasa nigde nema.

Ovaj Blog teško da tu nešto može pomoći, jer će najverovatnije i on u zatucanoj srpskoj sredini biti marginalizovan i odbačen kao "perverzija", i od strane samih organizacija invalida, i od strane samih žena-amputirki. Tako, kao i obično, mi sa prljavom vodom izbacujemo i dete iz kolevke, a u srpskoj sredini se ništa ne menja u pogledu emancipacije amputirki.

A već u našem susedstvu, u Bosni i Hercegovini, muška reprezentacija u sedećoj odbojci osvaja zlatne medalje na velikim takmičenjima. U ženskoj sedećoj odbojci, uz velike države poput SAD, Kine i Rusije, istaknuto mesto imaju i npr. ženske reprezentacije Slovenije, Mongolije i Irana. Kao što je već, izgleda, postalo pravilo – Srbije nema nigde.

Na štakama sa stilom

Štake su redovan "pribor" bezmalo svake amputirke sa amputacijom donjih udova. Žene bez jedne noge za kretanje koriste štake onda kad ne nose protezu, a neke se kreću isključivo pomoću štaka. Žene bez obe noge često uz proteze koriste jednu ili dve štake.

Tereza Diepoldova, mlada i veoma šarmantna Čehinja bez desne noge, hoda isključivo pomoću štaka, a svoje štake bira sa ukusom i stilom (v. sliku desno).

I zaista, u današnje vreme na štake koje žene koriste ne gleda se samo kao na pomagalo za kretanje, nego i kao na deo garderobe. U osnovi, ovakvo gledanje se ne razlikuje od načina na koji se gleda na naočare, koje su takođe vrsta pomagala (u krajnjoj liniji, nalozi za štake i oni za naočare overavaju se na istom šalteru u "socijalnom" i sasvim oficijelno spadaju u istu vrstu stvari).

Nažalost, kao i obično mi i ovde zaostajemo za razvijenim svetom, kod nas štake još uvek nisu stekle status nečega na čiju estetsku vrednost se obraća pažnja. Na Zapadu, ne samo amputirke nego sve žene koje moraju da koriste štake, često njihovu boju usklađuju sa bojom odeće i nastoje da koriste što lepše i što atraktivnije štake. Ako su štake sticajem okolnosti redovan "pratilac" neke žene, onda je sasvim logično da će žena koja drži do svog izgleda držati i do estetike štaka koje koristi.

Zbog toga se danas u razvijenim zemljama može naći veliki izbor štaka u najrazličitijim bojama i sa svakakvim, ponekad veoma atraktivnim, površinskim oblogama. Kod nas je ovaj izbor mali i verovatno je skoro sasvim nemoguće naći atraktivne štake, ali sa jačanjem i širenjem privatnih ortopedskih preduzeća sigurno će se i situacija sa izborom i asortimanom štaka kod nas menjati na bolje.

No, nije dovoljno da se samo proširi asortiman štaka, neophodno je i da naše žene koje moraju da ih koriste počnu da na štake gledaju kao na deo svoje garderobe koji ima i estetsku vrednost. Pored toga, kvalitetne štake nisu jeftine i žena koja želi da ima dovoljno kompleta štaka u raznim bojama i za razne prilike mora imati i dovoljno novca da ih sebi priušti. Nažalost, veliki broj naših žena koje koriste štake taj luksuz sebi ne mogu da priušte.

Zašto baš amputirke?

Na pitanje "zašto su za neke ljude amputirke posebno privlačne?" moglo bi se odgovoriti isto kao i na početku prethodne "kolumne" – a zašto ne bi bile?

Ljudi imaju veoma različite afinitete kada je reč o izboru partnera. Neke muškarce naročito privlače krupne žene, neke privlače one sitne; nekima su atraktivnije visoke, a nekima niske... Neki muškarci vole veoma mršave, a neki drugi veoma debele žene. Generalno, ne vidi se da ima ičega neobičnog u posebnoj privlačnosti bilo koje karakteristike normalnog ženskog tela.

Neko će primetiti da to u slučaju sklonosti ka amputirkama ne važi, jer telo žene koja je amputirka nije normalno. S ovim ne mogu da se složim! Ne mislim da ima ičega nenormalnog u tome što neke žene nemaju nogu ili ruku. Biti amputirka je isto tako normalno kao i ne biti amputirka. To da ženi nedostaje neki ud (ili udovi) jeste prilično retko, ali u tome nema ničega nenormalnog, telesno su takve žene u najvećoj meri sasvim normalne, ponekad čak izuzetno zgodne i lepe.

Karl Gustav Jung je smatrao da svaki muškarac ima muški element psihe (animus) i ženski element psihe (anima). Po Jungu, anima je ona instanca koja određuje kakve će nam se žene sviđati. Štaviše, jungovski orijentisani analitičari smatraju da je slika koju sadrži anima izuzetno precizna, sve do takvih detalja kao što su veličina i oblik noktiju na rukama. Po ovom shvatanju traženje ženskog partnera je uvek traženje realne, konkretne osobe, koja u najvećoj meri odgovara onoj slici koju sadrži anima.

Dakle, ako je nečija anima žena bez noge, bez ruke ili sa nekim sličnim "nedostatkom", takav muškarac će po prirodi stvari želeti da zasnuje vezu upravo sa takvom ženom.

Ono na šta nemamo odgovor, to je zašto je ta slika takva, zašto su nekim muškarcima izuzetno privlačne baš žene-amputirke? I na ovo bi se moglo odgovoriti kontrapitanjem: a zašto su nekim muškarcima izuzetno privlačne debele žene? Ali, postoje i neki pokušaji da se na ovo pitanje konkretno odgovori.

Jedan od najstarijih pokušaja davanja odgovora na ovo pitanje potiče od Sigmunda Frojda. On je verovao da je sklonost ka invalidnim osobama prouzrokovana nekim susretom sa takvom osobom u ranom detinjstvu. Mada sasvim moguće objašnjenje, u ogromnoj većini slučajeva nema baš nikakvih indikacija da su muškarci kojima se sviđaju amputirke imali neko ovakvo iskustvo u ranom detinjstvu i zato bi se reklo da je ovo objašnjenje u najvećem broju slučajeva sasvim pogrešno.

Drugi čest odgovor je da je reč o muškarcima koji traže hendikepiranu partnerku jer im takva partnerka omogućava osećaj dominacije i moći. Ovaj pokušaj objašnjenja pati od još većih nedostataka od prethodnog. Ne samo da veliki broj tzv. akrotomofila čine veoma uspešni muškarci za koje nema nikakvih nagoveštaja da im je potreban u bilo kom smislu submisivan partner, nego i kada posmatramo bračne zajednice ovog tipa nema nikakvih naznaka da je u takvoj zajednici muškarac dominantan a žena submisivna (u stvari, često je sasvim obratno).

Štaviše, ovo poslednje "objašnjenje" zasniva se na jednoj predrasudi koja u sebi sadrži veliki stepen diskriminacije invalida, ono unapred pretpostavlja da su žene-amputirke jadne i nemoćne i na toj predrasudi konstruiše "objašnjenje".

U realnosti, ne samo amputirke nego hendikepirane osobe uopšte, često su – sasvim suprotno ovoj slici – vrlo snažne, "tvrde" i dominantne osobe, jer su očvrsnule boreći se da prevaziđu svoje telesne nedostatke. Povrh toga, ovo "objašnjenje" nije u stanju da objasni ni to zašto se nekim muškarcima sviđaju žene bez udova, a ne istovremeno i žene sa nekim drugim oblikom invalidnosti.

Ima više teoretičara koji smatraju da su za muškarce uglavnom privlačne one žene koje nagonski ostavljaju utisak da su sposobne da obezbede "kvalitetno potomstvo". Ovde bi se mogao kriti barem deo objašnjenja enigme privlačnosti amputirki. Naime, žena koja je preživela amputaciju nekog uda i uspela da se izbori sa svojim hendikepom ostavlja utisak nekoga izuzetno sposobnog za preživljavanje, samim tim nagonski deluje kao osoba sposobna da obezbedi potomstvo sa veoma velikom sposobnošću preživljavanja.

Postoji i neka vrsta "narodnog verovanja" da su žene bez noge iz nekog razloga izuzetno "dobre u krevetu". O ovome je kod nas pisao književnik Bora Ćosić. Mada zanimljivo kao ideja, teško da se ovo mnjenje može smatrati bilo kakvim ozbiljnim objašnjenjem.

Ovde ću dodati i svoj lični utisak da su amputirke često vrlo zgodne, svakako zgodnije od proseka. To bi se moglo objasniti činjenicom da žene koje su bez jedne noge često koriste štake, što je verovatno svojevrsno fizičko vežbanje. Međutim, ovo ne objašnjava činjenicu da su i žene bez ruke često veoma zgodne. Pomalo bizarno objašnjenje ove pojave je od pre nekih stotinak godina, ali potiče iz vrlo kompetentnog izvora, i kaže da amputacija nekog uda u velikoj meri povećava vitalnost celog organizma ("Manual of Artificial Limbs", A.A. Marks Co, New York, 1907, Chapter XXXV).

Mogu li amputirke biti privlačne?

Na naslovno pitanje bi se moglo odgovoriti protivpitanjem – a zašto ne bi bile?

Da li neku, inače veoma atraktivnu i privlačnu ženu, amputacija nekog uda može učiniti sasvim neprivlačnom i nepoželjnom? Meni to ne izgleda kao mnogo verovatno.

Ako ipak pretpostavimo da je baš tako, da žena posle amputacije nekog uda postaje neprivlačna u uobičajenom smislu te reči, da vidimo šta bi mogli biti uzroci te neprivlačnosti. Žena koja je npr. izgubila nogu nema ono što imaju druge žene – nema nogu – i istovremeno obično ima ono što druge žene nemaju – ima patrljak amputirane noge. Iz razgovora sa ljudima koji amputirke ocenjuju kao neprivlačne stiče se utisak da im je obično mnogo odbojniji sam patrljak noge nego njen nedostatak.

Žene koje su izgubile neki od donjih udova kreću se na upadljivo različit način: žene bez jedne noge se često kreću na štakama, a žene bez obe noge u kolicima. To ne samo da stvara naročit spoljašnji efekat koji amputirka ostavlja na okolinu, nego ima veliki uticaj i na organizaciju zajedničkog života, način zajedničkog provođenja slobodnog vremena itd.

Ako amputirka nosi protezu to u nekoj meri može prikriti nedostatak uda, ali ako je ne nosi onda prazan rukav ili podavijena prazna nogavica pantalona, uz "rekvizite" poput štaka ili kolica, i na kilometar jasno govore da je reč o ženi koja je amputirka. Ta činjenica, pogotovu u našoj konzervativnoj sredini, može uticati da se muškarac koji je u društvu takve žene oseća kao manje muškarac, kao neko ko nije bio u stanju da pronađe "ispravnu ženu".

Tome treba dodati da, kao što postoje muškarci kojima su amputirke izuzetno privlačne, tako postoje i muškarci kojima su amputirke izuzetno neprivlačne i odbojne.

Veoma je mnogo svedočenja o tome da su često muškarci tražili razvod braka od žene posle njene amputacije. Ali, kao što smo videli, tu se ne radi samo o čisto fizičkom aspektu privlačnosti ili neprivlačnosti, nego o nizu socijalnih činilaca koji čine da je mnogim muškarcima neprihvatljivo da žive sa ženom koja je amputirka.

I dalje mislim da amputirka može biti veoma lepa i fizički vrlo privlačna i atraktivna, čak i za mnoge muškarce koji nemaju nikakvu posebnu sklonost prema amputirkama.

Osim toga, privlačnost između muškarca i žene jeste fizičke prirode, ali nije samo to, nego je i istovremeno intelektualne i emotivne prirode. Nema nikakvog razloga da žena koja je amputirka nekome bezmalo savršeno ne odgovara po svojim emocionalnim, intelektualnim i ostalim ličnim karakteristikama.

Šanse za vezu sa amputirkom?

Šanse za (uspešnu) vezu muškarca sa nekom amputirkom? Mislim da su šanse ekstremno male, pogotovu kada je reč o našoj sredini.

Pogledajte ovako... Ako uzmemo da u Beogradu živi dva miliona ljudi i da polovinu od toga čine žene, ispada da u našem glavnom gradu živi oko milion žena. Neka nekom muškarcu po godinama odgovara samo četvrtina, pa opet samo u Beogradu na raspolaganju ima 250.000, dakle četvrt miliona potencijalnih partnerki ženskog pola.

Po najoptimističnijim prognozama u Beogradu živi oko 800 žena-amputirki, od čega najmanje 3/4 ima sedamdeset ili više godina. Što znači da muškarac iz gornjeg primera, ako traži partnerke-amputirke u rasponu od 18-50 godina, u Beogradu na raspolaganju ima najviše 150-200 kandidatkinja za potencijalnu vezu. Kad uzmete da bar polovina od tog broja ne spada u odgovarajuću starosnu grupu, taj broj se smanjuje na 100, možda i manje.

To znači da u populaciji Beograda muškarac koji bi želeo da uđe u vezu sa nekom amputirkom ima 2500 puta manji izbor od muškarca koji ne traži amputirku. Ili, na drugi način formulisano, na svaku potencijalnu partnerku za nekog akrotomofila dolazi 2500 potencijalnih partnerki za nekoga koga ne privlače amputirke.

Tu nije kraj problema. Kad se uzme u računicu konzervativnost naše sredine i to da nije malo amputirki koje, čak i po cenu da doživotno ostanu same, ne bi želele da uđu u vezu sa muškarcem koji ima sklonost ka ženama bez udova, onda se i taj broj od 100 potencijalnih partnerki smanjuje do cifre koju samo možemo nagađati.

Ali ni tu nije kraj... Veliki broj amputirki živi potpuno povučeno i izolovano. Izlaze malo i retko, a i to najčešće samo u najbližu okolinu stanovanja. To čini da se veoma retko sreću na mestima na kojima se inače upoznaju muškarci i žene.

Mnoge od njih su siromašne i nemaju vezu sa Internetom, što znači da ni na taj način ne mogu doći u kontakt sa potencijalno zainteresovanim muškarcem. Ovo broj potencijalnih partnerki dodatno smanjuje.

A, ne, ni ovde nije kraj nevolja! Kao što je više puta rečeno na drugim mestima, veza između muškarca koga privlače amputirke i amputirke ni po čemu se suštinski ne razlikuje od svake druge intimne veze muškarca i žene. Drugim rečima, da bi takva veza bila uspešna potrebno je da se poklopi sve ono što treba da se poklopi i u svakoj drugoj vezi.

Kakve su šanse da čak i ako se upozna sa nekom amputirkom muškarac upozna baš onakvu kakva mu odgovara po svojim intelektualnim, emocionalnim, kulturnim, fizičkim i dr. karakteristikama? Reklo bi se da su toliko male da nema smisla trošiti ni reči. Pritom je veza uvek veza dvoje ljudi, što znači da dopadanje mora biti obostrano, a ovo šanse dodatno smanjuje.

Zato mislim da je traženje amputirke za ozbiljnu vezu u našim uslovima potpuno uzaludan posao za čije uspešno ostvarenje su šanse toliko male da skoro i ne postoje.

Da li je proteza noge cool?

Tradicionalno, žena bez noge je imala dva izbora: da hoda na svojoj jednoj nozi uz pomoć štaka, ili da nosi protezu. Prvi izbor značio je svima otvoreno pokazati svoj hendikep i žene su se odlučivale za njega samo onda kad su morale, a i tada teška srca. Drugi izbor značio je u što većoj meri sakriti da ženi nedostaje jedna noga i možda se najvećim delom baš zato većini jednonogih amputirki činio kao najpoželjniji.

Međutim, u razvijenom delu sveta stvari su u naše vreme krenule sasvim drugim tokom. Žene bez noge tamo često nose protezu, ali ne samo da je ne nose zato da bi prikrile da nemaju nogu, nego baš naprotiv – upadljivo ističu to da im jednu nogu zamenjuje proteza. Po pravilu je reč o hi-tech protezama, kao što je C-Leg kompanije Otto Bock. Ova kompanija ne samo da je uložila veliki napor u atraktivan hi-tech dizajn svojih proteza, nego je i njihova marketinška kampanja bazirana na tome da žene bez noge svima otkrivaju da nose ovakvu "Science Fiction" veštačku nogu (v. slike).

Ovako nešto kod nas u Srbiji, a verovatno i na celom Balkanu, zaista je naučna fantastika. Ne samo da se amputirke ovde i dalje stide toga što su amputirke i prikrivaju to kad god mogu i koliko god mogu, nego kod nas malo koja žena bez noge sebi može da priušti jednu ovakvu protezu, preskupu i za zapadne imovinske prilike.

Ovde, dakle, imamo dva različita problema. Jedan je siromaštvo, zbog koga ovdašnje amputirke nemaju načina da dođu do takvih proteza kakvima se amputirke sa Zapada diče (a ima razloga da se veruje da većina domaćih amputirki spada među najsiromašnije delove stanovništva). Drugi problem je mnogo dublji, jer mislim da i kad bi imale ovakvu veštačku nogu, naše amputirke bi se i dalje duboko stidele toga što su amputirke i pokušavale bi da sasvim prikriju svoj nedostatak noge.

S jedne strane, vidimo da je na Zapadu došlo do promene mentaliteta ljudi, da je individualna različitost – pa i ona telesna – postala nešto što se ceni i što je atraktivno i poželjno, te da je na ono što se tradicionalno shvatalo kao invalidnost počelo da se gleda više kao na zanimljiv telesni varijetet. S druge strane imamo naše društvo, koje prezire svako odstupanje od proseka i svaku različitost – možda ponajviše prezire baš telesnu invalidnost – i sasvim prirodnu i razumljivu reakciju samih amputirki u takvoj sredini da prikriju svoj telesni nedostatak.

Ako bi se dalje upustili u analizu, bojim se da bi se pokazalo da su materijalno siromaštvo amputirki (pa, ako hoćete, i društva u celini) i ovakvo ustrojstvo našeg mentaliteta zapravo u tesnoj vezi. Ovdašnji zatucani mentalitet jednostavno više nije u stanju da se kvalitetno uključi u svetsku podelu rada jer je razlika između ovdašnjeg stanja svesti i onog preovlađujućeg na Zapadu postala preduboka. Odatle siromašenje celog društva. Amputirke su pak posebno izložene siromašenju, kao pripadnice jedne marginalizovane i diskriminisane grupe invalida, koje u uslovima teške nezaposlenosti najvećma nemaju nikakve šanse da dođu do nekog zaposlenja i mnoge od njih žive isključivo od ekstremno bednih socijalnih prinadležnosti.

Kina – zemlja amputirskog plesa

Pojam "amputirski ples" verovatno zvuči sasvim čudno svugde izvan, najšire shvaćenog, područja Kine. Reč je o plesu koji izvode plesači kojima nedostaje neki ud – plesači-amputirci. Mada i izvan Kine ima plesnih trupa u kojima nastupaju amputirci, samo u Kini je ovakav ples svakodnevna, široko rasprostranjena i uobičajena pojava.

U Kini se, iz nekog razloga, ples koji izvode amputirci – u praksi su to najčešće mlade jednonoge žene – smatra nečim veoma atraktivnim i lepim. Dok se pojava žene kojoj nedostaje neki ud u najvećem delu sveta smatra nečim ružnim i nakaznim, za Kineze je amputirka koja pleše nešto što je na poseban način lepo. Zbog toga ovakvi plesovi koreografski nikada nisu u Kini urađeni kao "freak show", nego su u njima uvek maksimalno naglašeni elegancija, artizam i lepota devojaka-amputirki.

Ovo je tim čudnije kad se zna da se na Dalekom Istoku, pa i u samoj Kini, to kad žena izgubi neki ud tradicionalno smatra velikom sramotom i hendikepom metafizičkih razmera. Amputirke u Kini uspevaju da se udaju samo zato što u ovoj mnogoljudnoj zemlji ima mnogo više muškaraca nego žena, inače bi se tradicionalno malo koji tamošnji muškarac odlučio za ma kakvu vezu sa nekom ženom-amputirkom, jer takva se veza smatra sramotnom i ponižavajućom za muškarca.

Zato nije uopšte isključeno da iza široko rasprostranjenog pokreta ženskih amputirskih plesnih trupa u Kini, kao i čestog angažovanja amputirskih plesačica u neamputirskim plesnim grupama (v. sliku levo), stoji kineska Vlada, koja na taj način pokušava da se izbori sa još jednim bastionom tradicionalizma.

Šta god da je istina i kako god da tumačimo ovu jedinstvenu kinesku praksu, činjenica je da je amputirski ples u Kini naišao na plodno tlo i da je veoma dobro prihvaćen. Sasvim je verovatno da će vremenom ovo forsiranje šarma i lepote amputirki doprineti i promeni krajnje negativnog odnosa prema ženama bez udova, koji je tamo nasleđen iz tradicije.

Zbog svega toga mlade amputirke u Kini se veoma rado uključuju u aktivnosti amputirskih plesnih trupa, ali i u pevačke grupe, sportske grupe i niz drugih sličnih grupa koje nastoje da doprinesu animaciji i emancipaciji žena sa amputiranim udovima. Mislim da ni nama u Srbiji ne nedostaje predrasuda prema amputirkama sličnih onim kineskim i možda bi mogli da se u ovoj stvari ugledamo na kinesku praksu, kao put kojim se iz te mreže predrasuda i diskriminacije može postepeno izaći.

Fundamentalno mimoilaženje

Svakoga dana čitamo u srpskim medijima o velikoj diskriminaciji invalida. Invalidi su u velikom broju bez posla, invalidi su bez sredstava za život, invalidi su bačeni na margine društva, invalide izbegava okolina... Ovo su, otprilike, tipične tvrdnje iz tih napisa.

Žene-amputirke, žene kojima nedostaje noga, ruka, ili više udova – i one su invalidi. Kako je moguće i da li je moguće da takve žene ne žele da iskoriste priliku da izađu iz nekakvog invalidskog zabrana koji postoji u Srbiji? Kako je moguće da muškarci kojima se sviđaju takve žene godinama ne uspevaju da nađu ni jednu? Kako je moguće da daju oglase po raznim medijima i da po pravilu ne dobijaju ni jedan jedini odgovor?

Kako je moguće da ljudi – bez izuzetka – kad ih se pita kažu da ne poznaju ni jednu ženu bez noge i da nisu čuli da iko u njihovoj okolini poznaje neku ženu bez noge? Kako je moguće da ljudi kod nas – u ogromnoj većini – tvrde da nikada u životu nisu na ulici sreli neku ženu bez noge? Kako je moguće – i da li je uopšte moguće – da od hiljada posetilaca Internet sajtova sa oglasima za upoznavanje ni jedan posetilac nije žena bez noge, ili makar neko ko poznaje neku ženu bez noge?

Da li je moguće da su ovakve žene sasvim otpisale same sebe? Da li je moguće da su u velikoj većini odustale i od same ideje da ostvare snove, pronađu ljubav i uđu u brak? Da li je moguće da su se totalno izolovale i da to stvara efekat da niko ne poznaje (a takoreći nigde i ne sreće) neku takvu ženu?

Ne znam odgovore na ova pitanja. Voleo bih da znam. I da razumem. A ne znam, i ne razumem.