Novine na sajtu Acrotomophilia

Osim što je sajt Acrotomophilia redizajniran i postavljen na novi hosting, gotovo sve strane su aktuelizovane i dopunjene, ponekad dosta opširnim dodatnim tekstovima. Uvodna strana sajta je, takođe, u velikoj meri izmenjena i dopunjena u skladu sa najnovijim saznanjima o ovom fenomenu.

Dodata su i tri sasvim nova poglavlja: Perspektive, Teorija i Amputirke, od kojih se ovo poslednje bavi stavom samih žena-amputirki prema fenomenu akrotomofilije.

Kao jedini sajt na našem prostoru (bez mnogo konkurenata i na svetskom Internetu, ako uopšte) koji se sistematski bavi fascinacijom amputircima, naročito ženama-amputirkama, te odjecima ove fascinacije u umetnosti, reklami, filmu i drugim oblastima života i stvaralaštva, nadam se da će i ove dopune doprineti da se jedinstveni, čudesni i, u svojoj suštini, duboko humani fenomen akrotomofilije i na našim prostorima bolje i nepristrasnije shvati. Kako od strane šire javnosti, tako i od strane samih amputirki.

Ženska monopodija i novi sajt

Koristim priliku da sve posetioce ovog bloga obavestim da je otvoren novi sajt "Tražim ženu bez noge".

Mada je sajt relevantan za sve amputirce, kao i ostale ljude koje zanima problematika amputacije, ceo sajt je u prvom redu neka vrsta eseja posvećenog fenomenu žene bez noge, odnosno onome što sam nazvao ženska monopodija. Po mom mišljenju, odsustvo jedne noge kod žene ne može se u našem vremenu sagledavati samo kroz problematiku amputacije i rehabilitacije. Amputacija je primarno hirurški, medicinski problem, dok je rehabilitacija orijentisana samo na područje invalidnosti. Oba su odviše uska da bi obuhvatili svu kompleksnost fenomena jednonoge žene.

Svođenje žene koja nema nogu na puku invalidnost jeste preterana simplifikacija. Žena bez noge mora biti posmatrana kao "geštalt", kao celina, gde će se uzeti u obzir sve implikacije njene jednonogosti. Dovoljno je primetiti da ima ljudi za koje je žena bez noge veoma lepa, u estetskom smislu. Kao što postoji i jedan, istina veoma mali broj žena bez noge, kojima se sviđa to što nemaju nogu. Koliko god ove stvari nekome izgledale bizarne, one su činjenica, i to činjenica koja se ne može obuhvatiti pojmom telesne invalidnosti.

Osim toga, žena bez noge danas sve više ima svoje reperkusije u umetnosti, modi, sportu, reklamnoj industriji, pa sve do uticaja na način shvatanja same ženske lepote, ako čak ne i na temelje estetičkih teorija.

Zbog toga sam, nasuprot svođenju žena kojima je noga amputirana na puku telesnu invalidnost, uveo pojam ženske monopodije, koji obuhvata sve one kulturološke, estetske, emocionalne, seksualne, umetničke, pa i modne reperkusije koje žena sa samo jednom nogom danas ima, u aktuelnom postmoderniznu XXI veka. Taj pojam, kojim bi trebalo da je obuhvaćena celina fenomena jednonoge žene, predstavlja okosnicu celog sajta.

Manekenka bez noge (video)

Ni modni kreatori se više ne ustežu od toga da na revijama njihove modele nosi lepa i mlada devojka bez noge koja hoda sa štakama.

Kao što vidite, kreator nije ni pokušao da sakrije njen mali, nežno i ženstveno zaobljeni patrljak, koji joj je preostao posle amputacije desne noge. Zgodna Brazilka ga ponosno i samopouzdano pušta da nonšalantno visi ispod providne suknjice, ne propuštajući i da ga koketno pridigne dok se okreće ka publici. To što je nešto različito ne znači da je manje lepo, nekima od nas još je i lepše. Baš zato što je različito.

Ova revija još jedno je javno priznanje i divljenje jedinstvenom šarmu i lepoti ženske monopodije. U XX se veku žena bez noge doživljavala isključivo kao bogalj, kao osakaćeno biće što se patetično vuče na štakama. Ali XXI vek je, konačno, prepoznao i otvoreno priznao jedinstvenu lepotu jednonoge žene. Ta nagla promena percepcije ostavila je zatečenim i mnoge od onih žena koje kroz život hode na samo jednoj nozi. One još ni same nisu shvatile da živimo u vremenu u kojem biti žena s jednom nogom više nije razlog za stidljivo spušten pogled, već za ponosno uzdignutu glavu. Zato sam siguran da će svakoga dana biti sve više žena koje će s gordošću stajati na svojoj jedinoj nozi. Ovo je njihovo vreme.

Crime Delicado

Lilian Taublib, protagonistkinji brazilskog filma Crime Delicado, već je bio posvećen poseban članak na ovom blogu. Sada ću nešto dodati i o samom filmu.

Crime Delicado je, na neki način, i erotski film. Tokom dobrog dela filma Lilian Taubilb (koja je zaista retko zgodna, većina žena lepše izgleda u odeći – kod Taublibove je obratno) igra svoju ulogu potpuno naga. Da – ako nekoga i to zanima – u nekim scenama ova lepa mlada žena bez noge potpuno obnažena hoda po sobi sa štakama.

Te erotske scene u filmu u stvari su neka vrsta seansi za skice aktova jednom slikaru. Na kraju, junakinja našeg filma obučena u suknju do zemlje, koristeći tešku i nezgrapnu protezu noge i pomažući se štakama, dolazi na izložbu slika, da traži akt za koji je pozirala.

Neko vreme ona stoji pred slikom razmišljajući, a onda iznenada skida dugu suknju (ispod koje se ukazuje mini suknja), otkopčava protezu noge, baca je s prezirom na pod, uzima štake – i odlazi hodajući na jednoj nozi.

"Ovo sa protezom nisam ja, ovo na slici – bez proteze – to sam ja", kao da je prolazilo kroz glavu naše junjakinje dok je doživljavala prosvetljenje pred slikom na izložbi. Poruka je jasna: budite ono što jeste!

Reditelj Beto Brant, naravno, nije bukvalista, ne poručuje on ovim filmom ženama bez noge da pobacaju proteze i počnu da hodaju samo sa štakama. Devojka sa protezom noge ovde je samo simbol, poruka da svi treba da odbacimo sve ono veštačko na nama i da budemo samo svoji. I moja odluka da uđem u ozbiljnu vezu sa nekom ženom bez noge spada baš u tu vrstu stvari – jer to sam ja! – meni se sviđaju žene bez noge i ne želim da se pravim da mi se sviđa nešto drugo samo zato što sredina u kojoj živim to od mene očekuje.

Dakako, žene bez noge kojima nošenje proteze nije udobno poruku Beta Branta slobodno mogu da shvate i bukvalno.

Miss Landmine

Da li možete da zamislite takmičenje za izbor lepotice na kome učestvuju isključivo žene bez noge? Verovatno ne možete, ali nema ni potrebe da zamišljate pošto je takvo takmičenje za mis upravo održano. Juče je jednonoga Agusta Urika (31) iz Angole zvanično krunisana kao prva svetska Miss Landmine. Vesti i fotografije o ovom događaju možete naći, recimo, na sajtu Fox News, koji je uzveštaj sačinio uz pomoć agencije Associated Press.

Inicijativa za ovo takmičenje potekla je od organizacije Miss Landmine i primarna namera je bila da se i na taj način ukaže svetu na opasnost od nagaznih mina, nešto sa čime će se još decenijama suočavati i dobar deo prostora bivše Jugoslavije. Ali, ne treba prevideti da je ovo istovremeno još jedna od manifestacija postmodernog shvatanja ženske lepote, po kome žene koje su amputirke ne samo da nisu ružne, nego su lepe na neki jedinstven i poseban način.

Koju godinu ranije nikome ne bi palo na pamet da organizuje izbor za mis na kome učestvuju isključivo amputirke. Žene kojima nedostaje neki ud bile su primarno predmet sažaljenja, ponekad možda i gađenja, ali svakako ne nešto o čemu se javno govorilo kao o nečemu što je lepo. Međutim, danas stvari stoje drugačije.

Možda je prvi "povukao nogu" Erik Krol, poznati američki erotski fotograf. U nizu bogato ilustrovanih antologija njegove umetnosti, koje se mogu kupiti u najuglednijim umetničkim knjižarama sveta, nalaze se i fotografije jednonoge Kimberli Ostin. Još je interesantnije to da je Krol, koji je snimio na hiljade ženskih modela, nedavno izjavio da je Kimberli Ostin, žena kojoj je visoko amputirana leva noga, bila njegov najlepši, najseksepilniji i najerotičniji model, te da je njeno kretanje na štakama neopisivo uzbudljivo.

U Sjedinjenim Državama na više regularnih izbora za mis učestvovale su devojke bez ruke, a Tereza Jukitl (Theresa Uchytil), devojka bez leve ruke, čak je pobedila na jednom od takmičenja za mis Ajove. Ovome treba dodati i veći broj "čirliderki" bez noge.

Korak dalje otišao je Hauard Štern, koji je 2004. zvanično organizovao "Miss Amputee Pageant", izbor za najlepšu amputirku, na kome je pobedila prelepa Dženifer Krum, devojka bez leve ruke. Stvar je otišla i dalje, pa je posle toga seriju njenih erotskih fotografija objavio prestižni Playboy, doduše za sada samo u Internet izdanju.

Kao što vidimo, u modernom svetu pitanje o tome da li su amputirke lepe više i nije pitanje, podrazumeva se da žene kojima nedostaje neki ud jesu lepe. One jesu i različite, ali nisu manje lepe od žena koje imaju sve udove na broju. Na neki način ih baš ta različitost čini još zanimljivijim i privlačnijim.

Ovo je nešto na šta ljudi na prostoru Balkana tek treba da se naviknu. I da se naviknu na lepotu žena bez udova, i da se naviknu na to da je legitimno da se nekim muškarcima baš takve žene sviđaju. Takmičenje za "Miss Landmine", mada za sada organizovano samo na području Angole, zvanično je predstavljeno kao dodela "svetske titule". To možda znači da će se na budućim takmičenjima naći i amputirke iz drugih zemalja, pa – zašto da ne? – i sa područja bivše Jugoslavije. Treba se nadati da će to biti od pomoći kako emancipaciji naših žena-amputirki, tako i onih kojima se one sviđaju.

Jednonoga prostitutka?

Jedna od najupečatljivijih rečenica, koja se našla na bezmalo svim top listama filmskih citata, je ona Džeka Dosona (igra ga Leonardo di Kaprio) u filmu "Titanik", o jednonogoj prostitutki koja mu je bila model za crteže.

Nije se u scenariju ovog Kameronovog filma ta mala epizoda našla tek tako. Naime, atraktivna i neobično tražena jednonoga prostitutka iz Pariza jedno je od najpopularnijih opštih mesta s početka prošlog veka.

Mada ne znamo je li po sredi samo "urbana legenda" ili je ova žena zaista u to vreme "ordinirala" u Parizu, broj svedočenja o jednonogoj pariskoj prostitutki je zaprepašćujući. O njoj su ostavili svedočanstvo veliki pisci kakvi su bili Hemingvej, Majakovski i Galdos. Spominje se i u filmu "Tristana", a Luiz Bejker u knjizi "Out On a Limb" kaže da se ona uvek kretala na jednoj nozi pomoću belih štaka.

Sva svedočanstva se slažu u jednom: reč je o ženi koja je bila veoma zgodna, neobično mnogo "tražena" i, očigledno, veoma atraktivna u seksualnom smislu.

Priče o jednonogoj prostitutki iz Pariza našle su, kao kredibilne, mesto i u vrlo ozbiljnim seksološkim studijama, pa se u jednoj navodi i podatak da je veliki broj njenih klijenata bio iz Britanije, da su putovali u Pariz specijalno zato da bi koristili njene usluge. Isti izvor iznosi i podatak da je vrlo tražena prostitutka bez jedne noge postojala i u San Francisku, dok se u jednoj seksološkoj enciklopediji tvrdi da prostitutke bez noge naplaćuju "usluge" po višestruko višoj tarifi od uobičajene.

Ni naš prostor nije lišen sličnih "urbanih legendi". Tvrdi se da je svojevremeno u Bosni postojala veoma tražena prostitutka bez noge. U jednom delu i književnik Bora Ćosić piše da postoji mnjenje kako su žene bez noge natprosečno "dobre u krevetu".

Sva ova svedočanstva nameću niz pitanja, a verovatno najzanimljivije od njih je: da li je seksualna sklonost ka ženama bez jedne noge, možda, mnogo više uobičajena i znatno rasprostranjenija pojava nego što se obično misli? Sve dok je rasprava o ovakvoj sklonosti neka vrsta tabua – nećemo znati odgovor na to pitanje.

Darling ili Henderson?

Kao što je već postao običaj, za uloge amputirki u filmovima angažuju se glumice koje nisu amputirke, pa je tako bilo i u filmu Grindhouse, odnosno onoj njegovoj polovini pod naslovom "Planet Terror". Ali, kad je trebalo reklamirati film na jednoj manifestaciji kao što je Comic-con problem je nastao zato što, po prirodi stvari, na uobičajenom izložbenom prostoru nema filmskih specijalnih efekata. Dakle, trebalo je naći "novu" Cherry Darling, neku koja zaista nema desnu nogu i koja umesto nje može nositi mitraljez.

Izbor je pao na Lacey Henderson, mladu amputirku bez desne noge (devojku kojoj to što nema nogu nije smetalo ni da pobedi na izboru za Cheerleader of the Month). Mada je Lacey nesumnjivo zgodna, po mom mišljenju njoj čak ni ova reklamna uloga Cherry Darling uopšte ne stoji dobro. Svako ko je video privatne fotografije sa njenog bloga (koje ovde ne mogu biti publikovane i zato što su privatne i zato što su zaštićene kopirajtom) može posvedočiti da je reč o retko šarmantnoj devojci koja poseduje jednu veoma prefinjenu, moglo bi se reći damsku lepotu, od one vrste za koju stariji ljudi obično kažu da bi voleli da imaju takvu kćerku. Kao Cherry Darling ona pre deluje poput neke kelnerice u drumskoj krčmi.

Dakle, "casting" je pogrešan, Lacey Henderson kao Cherry Darling daleko je od svog najboljeg, najlepšeg i najšarmantnijeg izdanja. Pa ipak, opet se postavlja pitanje zašto filmski reditelji za uloge amputirki uporno angažuju glumice koje nisu amputirke, unatoč preporukama da se, kad god je to moguće, za uloge hendikepiranih osoba na filmu angažuju osobe koje su zaista hendikepirane? Ako već Lacey Henderson ne bi bila pravi izbor za ulogu Cherry Darling – a ne bi – zar je moguće da producenti filma Grindhouse nisu mogli pronaći neku glumicu-amputirku koja bi bila pravi izbor. Uz Lacey Henderson, na sajtu http://www.amputeeresource.org/Talent.html može se naći popriličan broj atraktivnih mladih amputirki koje su voljne da glume na filmu.

O ovom problemu zaobilaženja glumica-amputirki prilikom izbora za glavne role već je pisala Anita Hollander, američka glumica bez leve noge. Dakle, problem je odavno uočen, ali praksa da se glumice koje su amputirke ignorišu – nastavlja se.

Grindhouse

Za nekoliko dana, 6. aprila, održaće se premijera dvodelnog filma "Grindhouse" (o kome je već bilo reči ovde) u režiji Kventina Tarantina i Roberta Rodrigeza. U Rodrigezovoj "polovini" filma, pod naslovom "Planet Terror", pojavljuje se zavodljiva plesačica po imenu Cherry Darling (igra je Rose McGowan) koja ostaje bez desne noge i posle toga umesto proteze počinje da, kao štulu, nosi – mitraljez.

Ovaj štula-mitraljez već je izazvao bezbroj polemika i rasprava, a jedno od za nas najinteresantnijih stanovišta izneto je u Web magazinu "Voices of American Sexuality". Uz naglašavanje da na preostaloj nozi nosi čizmu sa ekstremno visokom potpeticom ("valjda da bi postigla ravnotežu") pisac ovog prikaza primećuje da u zapadnoj kulturi postoji neizrečeno pravilo po kome su "amputirci, i hendikepirani uopšte, deseksualizovani".

Gledano na Cherry Darling iz te perspektive, kaže se u ovom kratkom eseju, "moglo bi se pomisliti da Rodrigez ustaje protiv ustaljenog stanovišta o tome šta jeste, a šta nije seksualno privlačno".

Ako Rodrigezov "Planet Terror" posmatramo na taj način, onda to sasvim izvesno film "Grindhouse" svrstava u područje akrotomofilije, u ono postmoderno shvatanje ženske lepote po kome posebna privlačnost žena-amputirki leži u "lepoti različitosti".

Glumice-amputirke – danas

U naše vreme aktivan je veći broj glumica-amputirki. Ovde nije reč o glumicama kojima se desilo da postanu amputirke, nego prvenstveno o amputirkama koje su postale glumice.

Sa izuzetkom Ejmi Mulins, američke amputirke bez obe noge do ispod kolena, koja je osim što je glumica i manekenka, foto model, paraolimpijska atletičarka, te pisac knjiga o samopouzdanju i ženskoj lepoti – amputirke su neku zapaženiju glumačku karijeru ostvarile jedino na pozorišnim daskama (o drugom izuzetku, fascinantnoj brazilskoj jednonogoj glumici Lilian Taublib, već sam posebno pisao u ovom Blogu).

Verovatno najpoznatija pozorišna glumica bez noge je Anita Holander. Njoj je zbog raka leva noga amputirana skoro do kuka i sa protezom redovno nastupa u ozbiljnim predstavama na scenama njujorških pozorišta. Anita Holander izvodi i neku vrstu monodrame koja je koncentrisana na to da ona nema nogu i tokom te predstave pred publikom skida protezu, hoda sa štakama itd. Ona je bila i "body double" za ulogu jednonoge Svetlane u TV seriji "The Sopranos". Holanderova je pre desetak godina snimila i seriju vrlo izazovnih fotografija na kojima, pored ostalog, vrlo otvoreno i upadljivo pokazuje svoj patrljak noge.

Uz nekoliko sporednih uloga na filmu, relativno zapaženu pozorišnu karijeru ima i Džin Haj Susi, kojoj je desna noga amputirana do kuka. Na pozorišnim promotivnim fotografijama ona ne ostavlja utisak neke zavodnice, ali jedina filmska scena u kojoj se otvoreno pojavljuje bez noge, hodajući na štakama u kožnoj mini suknji i dugoj čizmi sa veoma visokom potpeticom (reč je o sceni iz filma "The Gingerbread Man") svedoči da je reč o izuzetno zgodnoj ženi retko atraktivnog izgleda. Pored ovog, ona je igrala u još dva filma: "Midnight in the Garden of Good and Evil" (1997) i "The Bone Yard" (2000).

Nekoliko zapaženih uloga na filmu i TV imala je, kao što je na početku već spomenuto, i Ejmi Mulins, kojoj su obe noge amputirane ispod kolena. Neke od ovih uloga bile su baš "amputirske", poput one u filmu "Cremaster" (gde se, pored ostalog, pojavljuje obnažena sa potpuno prozirnim staklenim protezama na patrljcima nogu), ali u nekima je sve vreme glumila sa protezama savršenog izgleda i funkcije, tako da niko ne bi mogao ni pretpostaviti da ona nema obe noge. Jedna od tih njenih sasvim "neamputirskih" rola je npr. ona u epizodi "Five Little Pigs" TV serije "Poaro", gde je igrala jednu od glavnih uloga.

Ejmi Purdi, kojoj su, kao i njenoj mnogo poznatijoj imenjakinji, obe noge amputirane ispod kolena, takođe je nedavno otpočela glumačku karijeru ulogom Alme u filmu "What's Bugging Seth", snimljenom 2005. godine.

U skorije vreme nekoliko epizodnih uloga u TV seriji "My Name is Earl" imala je Trejsi Ešton, kojoj je leva noga visoko amputirana, ali za sada nema nikakvih nagoveštaja da njoj predstoji neka ozbiljnija budućnost kao glumici.

I u Indiji je aktivno nekoliko glumica bez noge, od kojih je najpoznatija Suda Čandran, koja se pre nekoliko godina okrenula političkoj karijeri. Nedavno je bez noge ostala i mlada kineska glumica Ven Huaži i vrlo je verovatno da će ona nastaviti da se bavi glumom i posle amputacije.

Za malo je propušteno da i Srbija dobije svoju autentičnu glumicu bez noge. Srpska amputirka bez desne noge do kuka, Tanja Jovančević, igrala je u dugometražnom igranom filmu "YU" (2003), koji je prvobitno režirao Ljubiša Samardžić. Posle nekakvog finansijskog skandala snimanje je obustavljeno a film je finalizovan kao kratki igrani film, koji je kao reditelj potpisao Franc Novotni, austrijski koproducent. Iz te verzije uloga jednonoge Tanje Jovančević kompletno je izbačena.

Kada govorimo u glumicama-amputirkama primećuje se da, izuzev u Sjedinjenim Državama, one skoro da i ne postoje na drugim mestima, što svakako govori o svojevrsnoj diskriminaciji žena-amputirki u većem delu sveta, naglašeno tu uključujući i celu Evropu.

Interesantno je da čak ni u Sjedinjenim Državama nije aktivna ni jedna glumica bez ruke. Glumice-amputirke su, uz par izuzetaka, po pravilu žene koje nemaju jednu nogu do kuka, dakle žene bez patrljka noge. Kada znamo da velika većina žena bez noge ima patrljak i da žena sa patrljkom noge mnogo lakše, uspešnije i neupadljivije nosi protezu od one koja nema patrljak, jasno je da industrija zabave ima animozitet prema amputacionim patrljcima te se može reći da su amputirke sa patrljkom još više diskriminisane od onih koje nemaju patrljak.

Zato na neki način posebno mesto na ženskom amputirskom glumištu ima Rouz Petra, koja je igrala glavnu ulogu u filmu "Prelude to Happiness" (1974). Njoj je posle amputacije leve noge kao patrljak preostala samo trećina butine, a u filmu se često pojavljivala u kupaćem kostimu bez zazora otkrivajući taj svoj patrljak. Ipak, reč je o niskobudžetskom filmu koji je veoma malo poznat.

Neamputirke kao amputirke

Danas će biti reči o glumicama koje nisu amputirke, a glumile su žene-amputirke na filmu i TV.

Počeću od nečega što je sasvim u skladu sa skoro poslovičnim običajem da se amputirke na filmu pojavljuju mahom kao sasvim bizarni likovi. Tako je i sa najnovijim filmom u kome se pojavljuje neka fiktivna amputirka, ostvarenjem čija se premijera uskoro očekuje. Reč je o "dvodelnom" filmu "Grindhouse" Kventina Tarantina i Roberta Rodrigeza, u kome Rouz MekGouen tumači lik devojke bez noge koja umesto noge koju je izgubila ima – mitraljez.

U poređenju s tim mitraljezom namesto ženske noge, deluje skoro kao realizam vreme kada je francuska diva Katrin Denev glumila Tristanu, mladu ženu bez desne noge iznad kolena, u istoimenom filmu Luisa Bunjuela. U filmu postoji niz scena u kojima se ona u suknji kreće na jednoj nozi sa štakama i te scene su prilično vešto snimljene tako da zaista izgleda kao da nema nogu. U jednoj sceni gde podiže suknju i svom bivšem vereniku pokazuje patrljak amputirane noge izgleda da je korišćena dublerka kojoj je noga zaista amputirana, ali nije poznato ko je bila ta dublerka.

Bunjuel je u Tristani napravio i jedan propust vezan za amputaciju. Iako je Tristani amputirana desna noga, u sceni gde je ona svoju protezu stavila na krevet vidi se da se radi o protezi namenjenoj osobi kojoj je amputirana leva noga.

I Šerilin Fen je glumila amputirku, u filmu Boxing Helena. U prvom delu filma "amputirane" su joj obe noge do polovine butina i tu se kreće u kolicima sa dvostrukim sedištem koje je skrivalo njene u stvarnosti izuzetno lepe noge. Majstori za specijalne efekte su se potrudili da joj čak naprave i "patrljke nogu", koji se jasno ocrtavaju ispod haljine. U drugom delu filma Šerilin su "amputirane" i obe ruke iznad lakata a preostali patrljčići ruku joj sve vreme nepomično vise pored tela obučeni u kratke rukave koji ih sasvim pokrivaju.

Amputirku bez obe noge igrala je i Izabela Roselini, u prilično bizarnom filmu "The Saddest Music in the World". Tu ona igra vlasnicu pivare koja se ponekad kreće u kolicima, a nekad sa staklenim protezama napunjenim pivom, koje na kraju filma eksplodiraju. U nekim scenama filma muškarci piju pivo iz njenih proteza nogu.

Jednu od najzavodljivijih, ali i najbizarnijih uloga amputirki, igrala je Lena Olin u filmu "Romeo is Bleeding". Reč je o liku Mone Demarkov, fatalne i čudesno zavodljive žene bez skrupula koja nema dva prsta na levoj ruci. Kasnije će skoro celu tu ruku sama sebi odseći da bi se oslobodila iz klopke i potom umesto nje nositi protezu. Pred kraj filma Mona se sprema da vodi ljubav i pita svog ljubavnika (koga posle seksualnog čina namerava da ubije) "Sa ili bez?", misleći pritom na svoju veštačku ruku. On odgovara "bez" i Mona polako otkopčava crne kajševe kojima je proteza pričvršćena za njeno obnaženo i zanosno telo i svlači je sa svog patrljka ruke.

Svakako jedna od najpoznatijih uloga amputirki je ona Ale Kijuke, ruske glumice koja je u seriji "The Sopranos" igrala jednonogu Svetlanu, ljubavnicu Tonija Soprana. U seriji ima scena u kojima ona hoda sa štakama ostavljajući prilično uverljiv utisak da zaista nema levu nogu a u scenama gde se videla prilično obnažena dublirala ju je, kao što je ovde već ranije spomenuto, američka glumica Anita Holander, kojoj je leva noga stvarno amputirana.

I glumica Aria Bareikis igrala je amputirku bez noge u filmu "Deuce Bigalow". Ona se samo u jednoj kratkoj sceni pojavljuje tako da se vidi da nema nogu i u toj sceni sasvim obnažena u polumraku skače na jednoj nozi sa jasno vidljivim dugim patrljkom butine. Ostalo je nejasno da li je taj patrljak noge produkt nekih kompjuterskih specijalnih efekata ili ju je u toj sceni dublirala neka devojka kojoj je noga stvarno amputirana tik iznad kolena.

Ne preterano poznata glumica, Ana Člamski, igrala je vrlo simpatičnu rolu amputirke u filmu "A Child's Wish" (poznatom i kao "A Fight for Justice"). Scene vežbanja sa protezom posle amputacije deluju tako realno kao da Ana zaista nema nogu, a u tim scenama se na trenutak može videti kako vežba i devojka koja je zaista amputirka bez noge. Pa ipak, ovaj film će najviše biti zapamćen po tome što je u njemu po prvi put u istoriji kao glumac nastupio aktuelni predsednik Sjedinjenih Država. Ne, to nije bio Ronald Regan nego – Bil Klinton. Koji je, doduše, u filmu igrao samog sebe.

Vrlo realno simuliran izgled amputirke bez noge, uključujući izgled amputacionog patrljka butine, pojavljuje se u španskom filmu "Đavolja kičma" (El espinazo del diablo), u kome španska glumica Marisa Paredes glumi udatu ženu bez noge koja ima mladog ljubavnika.

I kod nas je jedna poznata domaća glumica igrala amputirku, reč je o Ljiljani Blagojević koja je u mini-seriji "Portret Ilije Pevca" igrala učiteljicu bez noge. U ovoj ulozi Blagojevićeva se u više scena kreće na štakama, ostavljajući utisak da zaista nema nogu.

Ovo, naravno, nije kompletan spisak uloga "amputirki" na filmu i TV koje su igrale glumice koje nisu amputirke, nabrojane su samo one uloge koje su po nečemu posebno zanimljive i gde se žena zaista pojavljuje tako da izgleda kao da je prava amputirka. Ali ostaje već konstatovana činjenica da se amputirke u ovakvim produkcijama pojavljuju po pravilu kao neke bizarne ličnosti u bizarnim situacijama i da se malo i retko prikazuju tako da stvarno izgledaju kao amputirke. Kad bi sakupili sve takve scene iz svih ovde nabrojanih filmova jedva bi se sakupilo ukupno desetak minuta, ako i toliko.