Miss Landmine 2009.

Izvor fotografije: fabrica.it

O prvom izboru jednonoge mis, održanom 2008, već je bilo reči u članku Miss Landmine. Ovo takmičenje, koje se u praksi svodi na izbor najlepše žene bez noge, postalo je već tradicionalno. Tako je za Miss Landmine 2009. izabrana prelepa Sopheap Dos iz Kambodže, devojka kojoj je leva noga amputirana visoko iznad kolena. Po već ustaljenom običaju, pobednica je kao nagradu dobila savremenu protezu.

Za razliku od takmičenja 2008. u Angoli, koje je bilo glamurozno kako i priliči izboru za mis, izbor za Miss Landmine 2009. održan je praktično u ilegali, tek 8.januara 2010. Bez prisustva kandidatkinja, umesto kojih su bile samo njihove fotografije. Razlog je to što je vlada Kambodže zvanično zabranila ovo takmičenje. Zabrana nije sprečila organizatore da ispune obećanje i da pobednici pribave novu titanijumsku protezu noge.

Za nas neprijatna činjenica je to da je pobednica izgubila nogu 1996. zbog nagazne mine proizvedene u bivšoj Jugoslaviji. Tim neprijatnija kada znamo da je Srbija danas jedna od retkih zemalja koje su odbile da potpišu međunarodnu konvenciju o zabrani ovog oružja.

Unatoč svemu, stiče se utisak da je i treći svet u velikoj meri počeo da se oslobađa predrasuda prema amputirkama i da priznaje njihovu posebnu lepotu i šarm. Ali na prostoru Balkana ovaj proces demistifikacije i emancipacije žena amputirki, kako izgleda, još je daleko od početka. Do tada, uživajte u nekoliko fotografija iz reportaže sa sajta TravelBlog.org.

Kompletnu foto reportažu od 40 fotografija možete videti na sajtu TravelBlog.org.

Jednonoga ili bez noge?

Žene kojima je jedna noga amputirana dele se u dve grupe: žene bez noge i jednonoge žene. Na prvi pogled ovo je jedno te isto, ali samo na prvi pogled. Razlika je u načinu na koji žena sa amputiranom nogom doživljava sebe.

Žena bez noge sebe vidi prevashodno kao nekoga ko je izgubio nogu, kao osobu sa nedostatkom. U skladu s tim, žena bez noge nastoji na što je moguće bolji način, funkcionalno i estetski, da protezom zameni nogu koja joj nedostaje. Ovome se nema šta zameriti u slučaju kad je takva protetska nadoknada funkcionalna, efikasna i udobna. Međutim, nije malo žena bez noge koje nose protezu i onda kada im je ona vrlo neudobna i zadaje im bolove i ozbiljne neugodnosti. Nije retkost da ovakve žene nikada ne izlaze bez proteze i, ako u nekom periodu ne mogu da je nose, one uopšte ne izlaze iz kuće. Žene bez noge, samim tim, gotovo nikad ne odlaze na plažu i slična mesta na kojima bi se otvoreno pokazalo da nemaju nogu.

Jednonoga žena, pak, sebe prihvata takvom kakva jeste, ona je sama za sebe žena sa jednom nogom. Jednonoga žena to što ima samo jednu nogu doživljava kao normalno stanje, a u svom telu se oseća ugodno i zadovoljna je njime. Jednonoga žena, isto kao i žene bez noge, nastoji da u najvećoj mogućoj meri može da čini ono što i žene sa dve noge. Ali strategija kojom jednonoga žena to postiže veoma često nije protetska zamena za amputiranu nogu. Pošto nema nikakav problem da se u javnosti pojavljuje sa samo jednom nogom, jednonoga žena često odlučuje da, umesto proteze, koristi štake, kao udobnije, jeftinije i praktičnije rešenje. Na neki način bi se moglo reći da ono što je ženama bez noge proteza, to su štake za jednonogu ženu. Ovo najvećim delom važi, čak i u svetlu činjenice da neke žene bez noge ponekad izlaze i sa štakama, isto kao što i neke jednonoge žene povremeno izlaze sa protezom.

Mnoge jednonoge žene nisu svojom voljom prestale da budu tek žene bez noge. Mnoge od njih suočile su se sa činjenicom da ne mogu da nose protezu. Posle dugotrajne i teške borbe u sebi prelomile su da počnu da izlaze sa štakama. A vremenom su se sasvim srodile sa svojim stanjem i prilagodile mu se u toj meri da ga više i ne doživljavaju kao hendikep. Samo je veoma mali broj žena ubrzo posle amputacije otkrio da se i u telu koje ima samo jednu nogu osećaju dobro i prijatno. Za veliku većinu njih taj put je bio dug, mučan i bolan.

Kad negde na ulici sretenete ženu koja nema nogu kako hoda sa štakama, bez greške možete odmah prepoznati je li to tek žena bez noge ili emancipovana jednonoga žena. Žena bez noge se sa štakama kreće s mukom i nezgrapno. Po pravilu ima tužan izraz lica i deluje kao neko kome su sve lađe potonule. Jednonoga žena se, pak, sa štakama kreće lako, sigurno i graciozno. Često je atraktivno odevena i doterana, izraz lica joj je ne retko veseo i optimističan, ostavlja utisak snage i samopouzdanja, a nije tako retko da jednonoge žene nose i cipelu sa visokom potpeticom na svojoj jedinoj nozi.

Mada, verovatno, velika većina jednonogih žena koristi za kretanje isključivo štake, nipošto ne znači da nema i jednonogih žena koje nose protezu, ponekad i onih kojima je proteza glavni nadomestak za izgubljenu nogu. Bitna razlika u odnosu na ženu bez noge je u tome što će jednonoga žena koristiti protezu uvek kad joj je to udobnije i zgodnije, ali neće imati nikakav problem da izađe sa štakama svaki put kad su joj one praktičnije od proteze. Suština je u tome da se, za razliku od žene bez noge, jednonoga žena oseća sa samo jednom nogom sasvim dobro i ugodno.

Zahvaljujući takvom stavu jednonoga žena ima slobodu izbora. Neke od njih su tu slobodu iskoristile tako da su odabrale isključivo kretanje na štakama, druge su se odlučile primarno za protezu. Ali šta god da su odabrale, njihova odluka se zasniva na tome šta im je udobnije i praktičnije, a ne na želji da prikriju to da im nedostaje noga. Zato jednonogim ženama najčešće ni odlazak na plažu ne predstavlja nikakav problem.

Jasno je da muškarcima kojima se naročito sviđaju baš žene kojima je amputirana noga zapravo odgovara da budu u vezi sa jednonogom ženom, a ne sa ženom bez noge. Jedan od razloga je to što muškarcu imponuje snaga, samopouzdanje i optimizam jednonoge žene. Drugi razlog je to što su nekome kome se posebno sviđaju žene koje nemaju nogu one obično mnogo atraktivnije onda kad ne nose protezu i hodaju sa štakama. Osim toga, ženama bez noge je, po pravilu, neprihvatljivo da budu sa muškarcem kome se sviđaju žene kojima je amputirana noga. Velikoj većini jednonogih žena takva sklonost ne samo da ni malo ne smeta, nego često i one same više vole da budu u vezi baš sa muškarcem kome se veoma sviđaju onakve kakve jesu.

Amputirke u stripovima

Na sajtu Acrotomophilia dodat je, u poglavlju Umetnost, tekst posvećen načinu na koji su žene amputirke prikazane u stripovima.

Strip je bio prvi medij u kome je bez ostatka prepoznata jedinstvena lepota onih žena kojima su neki od udova amputirani. Svojevrsna mala revolucija koja je na delu, ona koja je u našem vremenu revalorizovala i afirmisala šarm amputirki, samo je sledila ono čemu su u umetnosti stripa odavno ucrtani temelji. Amputirka je u stripovima bezmalo uvek prikazana kao izuzetno zgodna i naglašeno erotična. Ona skoro nikada nije jadna i nemoćna, već je često najsposobniji lik.

Ne retko amputirke su u stripu i opasne, a patrljak amputiranog uda se ne tretira kao nešto što nemoćno visi, nego je često najzgodnije mesto na koje se može pričvrstiti ubojito oružje. Onda kada nije u militarističkoj funkciji, patrljak žena amputirki se u stripovima ne posmatra kao nakaznost, već kao nešto što je na svoj poseban način lepo i ženstveno zaobljeno, ženin patrljak ruke ili noge tu je nešto što se ne skriva nego se s gordošću pokazuje.

Sve ovo nam govori da su u umetnosti stripa žene posmatrane ne samo na način tipičan za akrotomofiliju, već da je strip bio ono avangardno mesto koje je anticipiralo legitimnu ulogu akrotomofilije u savremenoj kulturi i masmedijima, te afirmisalo pravo žena amputirki da se na njih ne gleda kao na bogalje, već kao na lepe, atraktivne i ženstvene na svoj poseban i jedinstven način.

Novine na sajtu Acrotomophilia

Osim što je sajt Acrotomophilia redizajniran i postavljen na novi hosting, gotovo sve strane su aktuelizovane i dopunjene, ponekad dosta opširnim dodatnim tekstovima. Uvodna strana sajta je, takođe, u velikoj meri izmenjena i dopunjena u skladu sa najnovijim saznanjima o ovom fenomenu.

Dodata su i tri sasvim nova poglavlja: Perspektive, Teorija i Amputirke, od kojih se ovo poslednje bavi stavom samih žena-amputirki prema fenomenu akrotomofilije.

Kao jedini sajt na našem prostoru (bez mnogo konkurenata i na svetskom Internetu, ako uopšte) koji se sistematski bavi fascinacijom amputircima, naročito ženama-amputirkama, te odjecima ove fascinacije u umetnosti, reklami, filmu i drugim oblastima života i stvaralaštva, nadam se da će i ove dopune doprineti da se jedinstveni, čudesni i, u svojoj suštini, duboko humani fenomen akrotomofilije i na našim prostorima bolje i nepristrasnije shvati. Kako od strane šire javnosti, tako i od strane samih amputirki.

Ženska monopodija i novi sajt

Koristim priliku da sve posetioce ovog bloga obavestim da je otvoren novi sajt "Tražim ženu bez noge".

Mada je sajt relevantan za sve amputirce, kao i ostale ljude koje zanima problematika amputacije, ceo sajt je u prvom redu neka vrsta eseja posvećenog fenomenu žene bez noge, odnosno onome što sam nazvao ženska monopodija. Po mom mišljenju, odsustvo jedne noge kod žene ne može se u našem vremenu sagledavati samo kroz problematiku amputacije i rehabilitacije. Amputacija je primarno hirurški, medicinski problem, dok je rehabilitacija orijentisana samo na područje invalidnosti. Oba su odviše uska da bi obuhvatili svu kompleksnost fenomena jednonoge žene.

Svođenje žene koja nema nogu na puku invalidnost jeste preterana simplifikacija. Žena bez noge mora biti posmatrana kao "geštalt", kao celina, gde će se uzeti u obzir sve implikacije njene jednonogosti. Dovoljno je primetiti da ima ljudi za koje je žena bez noge veoma lepa, u estetskom smislu. Kao što postoji i jedan, istina veoma mali broj žena bez noge, kojima se sviđa to što nemaju nogu. Koliko god ove stvari nekome izgledale bizarne, one su činjenica, i to činjenica koja se ne može obuhvatiti pojmom telesne invalidnosti.

Osim toga, žena bez noge danas sve više ima svoje reperkusije u umetnosti, modi, sportu, reklamnoj industriji, pa sve do uticaja na način shvatanja same ženske lepote, ako čak ne i na temelje estetičkih teorija.

Zbog toga sam, nasuprot svođenju žena kojima je noga amputirana na puku telesnu invalidnost, uveo pojam ženske monopodije, koji obuhvata sve one kulturološke, estetske, emocionalne, seksualne, umetničke, pa i modne reperkusije koje žena sa samo jednom nogom danas ima, u aktuelnom postmoderniznu XXI veka. Taj pojam, kojim bi trebalo da je obuhvaćena celina fenomena jednonoge žene, predstavlja okosnicu celog sajta.

Manekenka bez noge (video)

Ni modni kreatori se više ne ustežu od toga da na revijama njihove modele nosi lepa i mlada devojka bez noge koja hoda sa štakama.

Kao što vidite, kreator nije ni pokušao da sakrije njen mali, nežno i ženstveno zaobljeni patrljak, koji joj je preostao posle amputacije desne noge. Zgodna Brazilka ga ponosno i samopouzdano pušta da nonšalantno visi ispod providne suknjice, ne propuštajući i da ga koketno pridigne dok se okreće ka publici. To što je nešto različito ne znači da je manje lepo, nekima od nas još je i lepše. Baš zato što je različito.

Ova revija još jedno je javno priznanje i divljenje jedinstvenom šarmu i lepoti ženske monopodije. U XX se veku žena bez noge doživljavala isključivo kao bogalj, kao osakaćeno biće što se patetično vuče na štakama. Ali XXI vek je, konačno, prepoznao i otvoreno priznao jedinstvenu lepotu jednonoge žene. Ta nagla promena percepcije ostavila je zatečenim i mnoge od onih žena koje kroz život hode na samo jednoj nozi. One još ni same nisu shvatile da živimo u vremenu u kojem biti žena s jednom nogom više nije razlog za stidljivo spušten pogled, već za ponosno uzdignutu glavu. Zato sam siguran da će svakoga dana biti sve više žena koje će s gordošću stajati na svojoj jedinoj nozi. Ovo je njihovo vreme.

Crime Delicado

Lilian Taublib, protagonistkinji brazilskog filma Crime Delicado, već je bio posvećen poseban članak na ovom blogu. Sada ću nešto dodati i o samom filmu.

Crime Delicado je, na neki način, i erotski film. Tokom dobrog dela filma Lilian Taubilb (koja je zaista retko zgodna, većina žena lepše izgleda u odeći – kod Taublibove je obratno) igra svoju ulogu potpuno naga. Da – ako nekoga i to zanima – u nekim scenama ova lepa mlada žena bez noge potpuno obnažena hoda po sobi sa štakama.

Te erotske scene u filmu u stvari su neka vrsta seansi za skice aktova jednom slikaru. Na kraju, junakinja našeg filma obučena u suknju do zemlje, koristeći tešku i nezgrapnu protezu noge i pomažući se štakama, dolazi na izložbu slika, da traži akt za koji je pozirala.

Neko vreme ona stoji pred slikom razmišljajući, a onda iznenada skida dugu suknju (ispod koje se ukazuje mini suknja), otkopčava protezu noge, baca je s prezirom na pod, uzima štake – i odlazi hodajući na jednoj nozi.

"Ovo sa protezom nisam ja, ovo na slici – bez proteze – to sam ja", kao da je prolazilo kroz glavu naše junjakinje dok je doživljavala prosvetljenje pred slikom na izložbi. Poruka je jasna: budite ono što jeste!

Reditelj Beto Brant, naravno, nije bukvalista, ne poručuje on ovim filmom ženama bez noge da pobacaju proteze i počnu da hodaju samo sa štakama. Devojka sa protezom noge ovde je samo simbol, poruka da svi treba da odbacimo sve ono veštačko na nama i da budemo samo svoji. I moja odluka da uđem u ozbiljnu vezu sa nekom ženom bez noge spada baš u tu vrstu stvari – jer to sam ja! – meni se sviđaju žene bez noge i ne želim da se pravim da mi se sviđa nešto drugo samo zato što sredina u kojoj živim to od mene očekuje.

Dakako, žene bez noge kojima nošenje proteze nije udobno poruku Beta Branta slobodno mogu da shvate i bukvalno.

Miss Landmine

Da li možete da zamislite takmičenje za izbor lepotice na kome učestvuju isključivo žene bez noge? Verovatno ne možete, ali nema ni potrebe da zamišljate pošto je takvo takmičenje za mis upravo održano. Juče je jednonoga Agusta Urika (31) iz Angole zvanično krunisana kao prva svetska Miss Landmine. Vesti i fotografije o ovom događaju možete naći, recimo, na sajtu Fox News, koji je uzveštaj sačinio uz pomoć agencije Associated Press.

Inicijativa za ovo takmičenje potekla je od organizacije Miss Landmine i primarna namera je bila da se i na taj način ukaže svetu na opasnost od nagaznih mina, nešto sa čime će se još decenijama suočavati i dobar deo prostora bivše Jugoslavije. Ali, ne treba prevideti da je ovo istovremeno još jedna od manifestacija postmodernog shvatanja ženske lepote, po kome žene koje su amputirke ne samo da nisu ružne, nego su lepe na neki jedinstven i poseban način.

Koju godinu ranije nikome ne bi palo na pamet da organizuje izbor za mis na kome učestvuju isključivo amputirke. Žene kojima nedostaje neki ud bile su primarno predmet sažaljenja, ponekad možda i gađenja, ali svakako ne nešto o čemu se javno govorilo kao o nečemu što je lepo. Međutim, danas stvari stoje drugačije.

Možda je prvi "povukao nogu" Erik Krol, poznati američki erotski fotograf. U nizu bogato ilustrovanih antologija njegove umetnosti, koje se mogu kupiti u najuglednijim umetničkim knjižarama sveta, nalaze se i fotografije jednonoge Kimberli Ostin. Još je interesantnije to da je Krol, koji je snimio na hiljade ženskih modela, nedavno izjavio da je Kimberli Ostin, žena kojoj je visoko amputirana leva noga, bila njegov najlepši, najseksepilniji i najerotičniji model, te da je njeno kretanje na štakama neopisivo uzbudljivo.

U Sjedinjenim Državama na više regularnih izbora za mis učestvovale su devojke bez ruke, a Tereza Jukitl (Theresa Uchytil), devojka bez leve ruke, čak je pobedila na jednom od takmičenja za mis Ajove. Ovome treba dodati i veći broj "čirliderki" bez noge.

Korak dalje otišao je Hauard Štern, koji je 2004. zvanično organizovao "Miss Amputee Pageant", izbor za najlepšu amputirku, na kome je pobedila prelepa Dženifer Krum, devojka bez leve ruke. Stvar je otišla i dalje, pa je posle toga seriju njenih erotskih fotografija objavio prestižni Playboy, doduše za sada samo u Internet izdanju.

Kao što vidimo, u modernom svetu pitanje o tome da li su amputirke lepe više i nije pitanje, podrazumeva se da žene kojima nedostaje neki ud jesu lepe. One jesu i različite, ali nisu manje lepe od žena koje imaju sve udove na broju. Na neki način ih baš ta različitost čini još zanimljivijim i privlačnijim.

Ovo je nešto na šta ljudi na prostoru Balkana tek treba da se naviknu. I da se naviknu na lepotu žena bez udova, i da se naviknu na to da je legitimno da se nekim muškarcima baš takve žene sviđaju. Takmičenje za "Miss Landmine", mada za sada organizovano samo na području Angole, zvanično je predstavljeno kao dodela "svetske titule". To možda znači da će se na budućim takmičenjima naći i amputirke iz drugih zemalja, pa – zašto da ne? – i sa područja bivše Jugoslavije. Treba se nadati da će to biti od pomoći kako emancipaciji naših žena-amputirki, tako i onih kojima se one sviđaju.

Jednonoga prostitutka?

Jedna od najupečatljivijih rečenica, koja se našla na bezmalo svim top listama filmskih citata, je ona Džeka Dosona (igra ga Leonardo di Kaprio) u filmu "Titanik", o jednonogoj prostitutki koja mu je bila model za crteže.

Nije se u scenariju ovog Kameronovog filma ta mala epizoda našla tek tako. Naime, atraktivna i neobično tražena jednonoga prostitutka iz Pariza jedno je od najpopularnijih opštih mesta s početka prošlog veka.

Mada ne znamo je li po sredi samo "urbana legenda" ili je ova žena zaista u to vreme "ordinirala" u Parizu, broj svedočenja o jednonogoj pariskoj prostitutki je zaprepašćujući. O njoj su ostavili svedočanstvo veliki pisci kakvi su bili Hemingvej, Majakovski i Galdos. Spominje se i u filmu "Tristana", a Luiz Bejker u knjizi "Out On a Limb" kaže da se ona uvek kretala na jednoj nozi pomoću belih štaka.

Sva svedočanstva se slažu u jednom: reč je o ženi koja je bila veoma zgodna, neobično mnogo "tražena" i, očigledno, veoma atraktivna u seksualnom smislu.

Priče o jednonogoj prostitutki iz Pariza našle su, kao kredibilne, mesto i u vrlo ozbiljnim seksološkim studijama, pa se u jednoj navodi i podatak da je veliki broj njenih klijenata bio iz Britanije, da su putovali u Pariz specijalno zato da bi koristili njene usluge. Isti izvor iznosi i podatak da je vrlo tražena prostitutka bez jedne noge postojala i u San Francisku, dok se u jednoj seksološkoj enciklopediji tvrdi da prostitutke bez noge naplaćuju "usluge" po višestruko višoj tarifi od uobičajene.

Ni naš prostor nije lišen sličnih "urbanih legendi". Tvrdi se da je svojevremeno u Bosni postojala veoma tražena prostitutka bez noge. U jednom delu i književnik Bora Ćosić piše da postoji mnjenje kako su žene bez noge natprosečno "dobre u krevetu".

Sva ova svedočanstva nameću niz pitanja, a verovatno najzanimljivije od njih je: da li je seksualna sklonost ka ženama bez jedne noge, možda, mnogo više uobičajena i znatno rasprostranjenija pojava nego što se obično misli? Sve dok je rasprava o ovakvoj sklonosti neka vrsta tabua – nećemo znati odgovor na to pitanje.

Darling ili Henderson?

Kao što je već postao običaj, za uloge amputirki u filmovima angažuju se glumice koje nisu amputirke, pa je tako bilo i u filmu Grindhouse, odnosno onoj njegovoj polovini pod naslovom "Planet Terror". Ali, kad je trebalo reklamirati film na jednoj manifestaciji kao što je Comic-con problem je nastao zato što, po prirodi stvari, na uobičajenom izložbenom prostoru nema filmskih specijalnih efekata. Dakle, trebalo je naći "novu" Cherry Darling, neku koja zaista nema desnu nogu i koja umesto nje može nositi mitraljez.

Izbor je pao na Lacey Henderson, mladu amputirku bez desne noge (devojku kojoj to što nema nogu nije smetalo ni da pobedi na izboru za Cheerleader of the Month). Mada je Lacey nesumnjivo zgodna, po mom mišljenju njoj čak ni ova reklamna uloga Cherry Darling uopšte ne stoji dobro. Svako ko je video privatne fotografije sa njenog bloga (koje ovde ne mogu biti publikovane i zato što su privatne i zato što su zaštićene kopirajtom) može posvedočiti da je reč o retko šarmantnoj devojci koja poseduje jednu veoma prefinjenu, moglo bi se reći damsku lepotu, od one vrste za koju stariji ljudi obično kažu da bi voleli da imaju takvu kćerku. Kao Cherry Darling ona pre deluje poput neke kelnerice u drumskoj krčmi.

Dakle, "casting" je pogrešan, Lacey Henderson kao Cherry Darling daleko je od svog najboljeg, najlepšeg i najšarmantnijeg izdanja. Pa ipak, opet se postavlja pitanje zašto filmski reditelji za uloge amputirki uporno angažuju glumice koje nisu amputirke, unatoč preporukama da se, kad god je to moguće, za uloge hendikepiranih osoba na filmu angažuju osobe koje su zaista hendikepirane? Ako već Lacey Henderson ne bi bila pravi izbor za ulogu Cherry Darling – a ne bi – zar je moguće da producenti filma Grindhouse nisu mogli pronaći neku glumicu-amputirku koja bi bila pravi izbor. Uz Lacey Henderson, na sajtu Amputees In Hollywood može se naći popriličan broj atraktivnih mladih amputirki koje su voljne da glume na filmu.

O ovom problemu zaobilaženja glumica-amputirki prilikom izbora za glavne role već je pisala Anita Hollander, američka glumica bez leve noge. Dakle, problem je odavno uočen, ali praksa da se glumice koje su amputirke ignorišu – nastavlja se.