Ampdevo „zajednica” bila je iluzija

Da je amputee devotee pokret suštinski propao i sveo se na gledanje videa i fotografija već je bilo reči i na ovom blogu, i na sajtu. Ono što će sada biti osporeno je samo postojanje tzv. devotee zajednice. Ne u tom smislu da ona više ne postoji, nego da nikad nije ni postojala.

Šta je sa Kerol Dejvis? Je li živa? Šta je sa Tatjanom Volkovom? Je li živa? Šta je sa Džemom Benet? Je li živa? Šta je sa Ronom Džonsom? Je li živ? Šta je sa Majkom D. Fridmanom? Je li živ?

Kakva je to „zajednica” ako se o ljudima koji su bili neki od ključnih aktera ne zna ni jesu li živi? To govori da nikada nikakvi ozbiljni kontakti i veze nisu ni postojali, da je sve vreme postojala samo skupina sasvim atomizovanih pojedinaca od kojih je svaki, verovatno, imao iluziju da pripada nekakvoj zajednici.

Jedna od retkih javno dostupnih
Fridmanovih fotografija snimljenih
na amp-devo skupu u Moskvi
(april, 1999. godine)

Majk Fridman bio je neka vrsta istoričara američkog devotee pokreta, još od 70-ih godina prošlog veka. Lično je poznavao većinu starih aktera na „sceni”, kako devotees, tako i američke amputirke (vodio je i Yahoo grupu: „Devotee history and timeline project”). 

Tokom decenija skupio je neverovatnu količinu materijala, dokumenata, fotografija, videa, filmova, svedočanstava… Onda je objavio da se seli iz Kalifornije (koliko znamo, preselio se u jedno malo mesto u Teksasu), da ne može da vuče tu dokumentaciju i pitao ima li neki dobrovoljac da mu sve to preda.

Šta je bilo – ne znamo. Teško je oteti se utisku da je sve to na kraju doživljavao kao promašaj, razočarenje, gubljenje vremena…

Razočarenju je verovatno doprineo i neuspeli brak sa Tatjanom Vasiljevnom, Ruskinjom koju je upoznao u Moskvi, na jednom skupu u organizaciji Tatjane Volkove.

Kad je o Volkovoj reč, može li neko da zamisli sad skup poput onih koje je ona organizovala početkom ovog veka? Ne samo zbog drastično pogoršanih odnosa između SAD i Rusije. Verovatno niko od učesnika tih skupova nije bio sasvim iskren, Ruskinje su tražile kartu za bolji život (mada Fridman svedoči da zbog toga „nisu bile spremne da prodaju dušu”, pitanje koliko je njegova procena bila dobra), Zapadnjaci su hteli na lak način da dođu do mladih i zgodnih amputirki.

Iako ni jedna strana nije bila baš sasvim čistih ruku, kad vidimo video klipove sa tih skupova ljudi se tu smeju, raduju, igraju, zabavljaju… Bili su to – makar i kao deo iluzije – trenuci radosti, verovatno i nade. Više nema ni radosti, još manje ima nade.

Za manje od 20-tak godina sve se raspalo. I verovatno se više nikad neće ponoviti.