Brazilke, amputirane i srećne

Internet je prepun fotografija mladih žena iz Brazila koje nemaju nogu ili ruku. One se često nesputano sunčaju i kupaju na plaži, hodaju gradom sa štakama odevene u kratku suknju ispod koje im viri patrljak noge ili nose majice sa bretelama i ne skrivaju patrljak amputirane ruke.

Mlada Brazilka sa amputiranom nogom

Ovde nije reč o specijalnim fotografijama za "obožavaoce amputirki" nego o običnim ličnim albumima koji  su publikovani na društvenim mrežama kakve su Facebook, MySpace ili Orcut. Nisu to fotografije nastale poziranjem već slike iz svakodnevnog života.

Ne verujem da se devojkama u Brazilu udovi amputiraju češće nego drugde. Utisak da je tamo bezbroj mladih žena koje nemaju nogu ili ruku najverovatnije potiče otuda što one žive sasvim nesputano, kreću se, druže i izlaze isto kao i njihove prijateljice kojima su svi udovi na broju. Zato se tamo amputirke sreću mnogo više i češće nego u drugim delovima sveta.

Moguće je da se deo razloga za ovo krije u toploj klimi. Po veoma toplom vremenu patrljci su skloni oticanju i znojenju pa nošenje proteza postaje vrlo neprijatno i neudobno. Pošto su amputacioni patrljci i inače skloni tome da se mnogo znoje, u toploj i vlažnoj klimi često nije ni ugodno, ni zdravo, da oni budu zatvoreni u nogavici ili rukavu, pa je možda to razlog za otkrivanje patrljaka. Ali time se ne može objasniti činjenica da se tamošnje amputirke ne skrivaju po kućama i ne osamljuju, nego se intenzivno druže i žive život punim plućima.

Poznavaoci Brazila su mi objašnjavali da je reč o kulturi u kojoj se sopstveno telo s ljubavlju prihvata baš takvim kakvo jeste, u kojoj jednostavno niko ne oseća stid zato što nema nogu ili ruku. Slike srećnog i nasmejanog društva u kome je i neka devojka bez noge ili ruke, često sa sasvim otkrivenim patrljkom amputiranog uda, pokazuju da ni drugima ni malo ne smeta da se druže sa amputirkama i da im to ni malo ne kvari raspoloženje.

Thaise de Souza Guedes nema ruke ni noge

Na ovom blogu je već bilo reči o brazilskoj manekenki bez noge, kao i o Lilian Taublib, jednonogoj glumici iz Brazila. Treba tome dodati da je Thaise de Souza Guedes, brazilska lepotica kojoj su zbog lekarske greške amputirane i ruke i noge, prošle godine izabrana za poslanicu u parlamentu. Tokom kampanje se redovno u javnosti pojavljivala sa otkrivenim patrljcima amputiranih udova. Brazilske amputirke se redovno uključuju i u paradu čuvenog karnevala u Riju.

Ovo pokazuje da prihvatanje sebe i prihvatanje od strane drugih jesu dva pola iste medalje. U Brazilu se na amputirke gleda kao na različite na isti način na koji se različitim posmatraju debele i mršave ili visoke i niske žene. Ali ništa više od toga. Niti se na njih gleda kao na manje lepe niti kao na manje poželjne za druženja, izlaske i zabave. Brazil je živi primer da je moguće gledati na amputirke sasvim različito u odnosu na to kako se na njih gleda npr. kod nas, kao i da je moguće da one jednako različito u odnosu na našu sredinu doživljavaju i prihvataju same sebe.

Teško da ćemo ikada igrati fudbal kao Brazilci. Da li je izglednije da jednog dana naučimo da, kao Brazilci, bez predrasuda i zgražavanja gledamo na žene bez noge ili ruke? Da li će naše amputirke ikada biti onako srećne, nasmejane, slobodne i nesputane kao njihove brazilske sestre po amputaciji?