Tradicionalno, žena bez noge je imala dva izbora: da hoda na svojoj jednoj nozi uz pomoć štaka, ili da nosi protezu. Prvi izbor značio je svima otvoreno pokazati svoj hendikep i žene su se odlučivale za njega samo onda kad su morale, a i tada teška srca.
Drugi izbor značio je u što većoj meri sakriti da ženi nedostaje jedna noga i možda se najvećim delom baš zato većini jednonogih amputirki činio kao najpoželjniji.