Zašto više ne srećemo žene bez noge?

Pre 40 ili 50 godina tokom skoro svakog odlaska u centar grada mogao se sresti neki muškarac bez noge koji hoda pomoću štaka. Žene bez noge su se i tada viđale mnogo ređe, ali otprilike jednom u dva meseca mogla se videti neka relativno atraktivna žena bez jedne noge kako hoda sa štakama.

Žena bez noge snimljena 70-ih godina

Sada se u gradu ni za 10 godina ne sreće neka žena bez noge, a u tom periodu možda možete sresti jednog ili dvojicu muškaraca bez noge. U članku Amputirke i skrivena kamera bavili smo se samo jednom stranom problema. Druga strana je da žene bez noge na javnim mestima više niko ne snima i zato što se žene bez noge više ne mogu ni sresti na javnim mestima

Šta se tako drastično promenilo pa je sada verovatnoća da na ulici sretnete ženu bez jedne noge koja hoda sa štakama tek neznatno veća od verovatnoće da sretnete kentaura?

Razloga je mnogo. Jedan je to što smo pre 50 godina bili mnogo bliži II svetskom ratu, pa su se još mogli sresti ljudi koji su izgubili nogu u ratu. Verovatno je to najmanje važan razlog. Skoro tragikomično zvuče ispovesti obožavalaca amputirki sa Zapada koji su putovali u Kambodžu, Bosnu i Hrvatsku, u uverenju da se zbog rata tamo na ulici može sresti mnoštvo žena bez noge. Nisu sreli nijednu.

Dva najčešća razloga za amputaciju noge kod relativno mladih ljudi su povrede i rak. U oba slučaja je napredak medicine i tehnike učinio da je broj amputacija sada drastično manji nego u prošlom veku. 

Kod povreda su inovacije kakve su eksterni fiksatori, razne nadoknade kostiju i krvnih sudova, kao i veliki napredak mikrohirurgije učinili da je danas broj amputacija zbog povreda samo delić onog nekada. U slučaju raka kostiju, a često i raka mekih tkiva, pogođeni ud se nekada visoko amputirao bez izuzetka. Danas se u velikoj većini slučajeva umesto amputacije uda radi resekcija dela zahvaćenog tumorom. Amputacija se preduzima samo u najtežim slučajevima, a većina takvih pacijenata i ne preživljava dugo.

Ipak, makar i u malom broju, udovi se i dalje amputiraju. Zašto više ne srećemo makar mali broj amputirki bez noge koje hodaju sa štakama?

Ni malo trivijalan deo odgovora jeste – više ne hodaju sa štakama. Proteze su nekada bile teške, neudobne i relativno primitivne. Hod sa takvim protezama često je bio ružan i naporan. Nije bila retkost da su njihova ležišta povređivala patrljak amputirane noge i izazivala bolove. Zbog toga su mnoge amputirke bez noge, kao uostalom i nožni amputirci generalno, odlučivale da protezu koriste samo povremeno ili da je uopšte ne koriste.

U odnosu na to vreme napredak u ortopedskoj protetici je ogroman. Ovde nije reč samo o najkompleksnijim rešenjima kakva su Genium ili C-Leg. Drastično su poboljšana i jeftinija protetska rešenja poput endoskeletnih proteza koje koriste hidraulična ili mehanička kolena. Za žene sada postoje i protetička stopala na kojima ne samo da se može nositi cipela sa visokom potpeticom, nego se ona mogu podešavati i prilagođavati različitim visinama štikli.

To su razlozi zbog kojih sada kretanje osoba sa amputiranom nogom pomoću štaka ne samo da nije često, još manje pravilo, nego je postalo veoma redak izuzetak. I sam hod sa protezom je sada skoro savršen, pa zato i kada sretnemo ženu koja se kreće sa veštačkom nogom u velikom broju slučajeva ne možemo ni naslutiti da ona nema nogu.

Na kraju, promenio se i način života. Nekada se svaka važna kupovina morala obavljati u centru grada. To znači da su i amputirke bez noge koje hodaju sa štakama bile prinuđene da relativno često dolaze u centar grada. Sada, kada postoje onlajn kupovina, kurirske i dostavne službe, kao i razni tržni centri i diskonti na periferiji gradova, amputirka bez noge može provesti ceo život a da nema stvarnu potrebu da dođe u centar grada.

I ljudi koji nisu amputirci sve ređe odlaze u centar. Centar je skup i zato većini više nije atraktivan ni za kupovine, ni za izlaske. Centrima gradova danas dominiraju strani turisti ili useljenici, u Srbiji su to sada najčešće Rusi i Ukrajinci. Domicilnog stanovništva je sve manje, a kada se zna koliko mali deo stanovništva čine amputirci, a među amputircima još mnogo manji deo otpada na mlađe žene bez jedne noge – kojih verovatno u celoj zemlji nema više od nekoliko stotina – onda je jasno da su šanse da se takva žena vidi u centru grada danas minimalne.

To su najvažniji razlozi zbog kojih je sada verovatnoća da u gradu sretnete neku ženu bez noge koja hoda sa štakama bezmalo jednaka nuli. Ipak, postoje izvesne šanse da će se ovo u budućnosti promeniti.

Reč je o ženama koje pate od poremećaja koji se danas najčešće označava kao BIID. Takve osobe imaju opsesivnu želju da im bude amputiran potpuno zdrav ud. Najčešće jedna noga visoko iznad kolena. Kada takva žena realizuje svoju želju ona ima jak poriv da pokazuje da nema nogu, da se u javnosti kreće pomoću štaka sa motivacijom da, naglašeno kao amputirka bez noge, bude viđena na atraktivnim gradskim lokacijama.

Problem je to što je ovakva amputacija u velikoj većini zemalja ilegalna. Oni koji se odluče za amputaciju nju najčešće mogu da obave samo negde u siromašnim zemljama Azije ili Afrike, u ustanovama sumnjive reputacije gde verovatno postoji opasnost i po sam život. Zato je malo ko spreman da se upusti u takav rizik.

Legalno se zdrav ud može amputirati u nekoliko država SAD, npr. u Kaliforniji, ali je procedura slična proceduri za promenu pola i podrazumeva rigoroznu proveru od strane komisije psihijatara, psihologa, bioetičara, hirurga, itd. Razlog je to što je pravo na ovakvu amputaciju i uvedeno po analogiji sa pravom na promenu pola.

U Evropi su svojevoljne amputacije zdravog uda ekstremno retke a i oni koji to učine po pravilu kriju da je njihova želja – najčešće seksualna – razlog za amputaciju. U protivnom bi se možda suočili sa zahtevima za lečenje u psihijatrijskoj ustanovi i problemima u realizaciji zdravstvenog i socijalnog osiguranja.

Međutim, ako odnos prema ovoj vrsti elektivnih amputacija udova postane liberalniji, kao što je u Kaliforniji – ako se pravo na amputaciju zdravog uda izjednači sa pravom na hiruršku promenu pola – gotovo je izvesno da bismo u gradu počeli mnogo češće da srećemo atraktivne žene bez jedne noge koje hodaju sa štakama.

Do tada, ljudima koji žene bez noge doživljavaju kao posebno atraktivne i šarmantne ostaje, ako su stariji, da se sećaju boljih vremena. Onima mlađim ostaje da se nadaju da će svojevoljna amputacija zdrave noge biti izjednačena sa operacijom za promenu pola i postati legalna i dostupna. Ovakvom legalizacijom bi se zadovoljile žene koje sanjaju o tome da budu amputirke bez noge, ali bi se zadovoljili i muškarci koji žude da na javnim mestima sreću takve žene i da sa njima ulaze u ljubavnu ili bračnu zajednicu.