Ampix (prevod)

Ovo je neznatno aktuelizovani tekst koji je 2001. napisao Majk Raunds (Mike Rounds), jedan od osnivača i suvlasnika Ampixa. To je bila ne samo najstarija i decenijama najveća organizacija koja je servisirala interese poklonika amputirki širom sveta, organizacija koja je inspirisala ogroman deo kasnijih zbivanja i potonjih kompanija vezanih za sklonost prema amputirkama, već je Ampix stajao i iza do danas najvećeg i najznačajnijeg naučnog istraživanja atrakcije ženama sa amputiranim udovima zasnovanog na realnom empirijskom materijalu.

Rouz Petra

Prevod i sve napomene u tekstu samostalni su doprinos autora ovog bloga. Neka imena u tekstu cenzurisao je, radi zaštite privatnosti pomenutih osoba, Majk Fridman, koji je prvobitno publikovao ovaj Raundsov tekst. Mada je dobar deo tih imena moguće rekonstruisati, to nije urađeno, sa izuzetkom Reja Bejkera (Ray Baker), koji je bio jedan od osnivača i čije ime nikada nije ni bilo tajna. Pisma i kratke priče iz časopisa London Life, Penthouse i Nugget, te roman A Leg to Stand On i novelu The Physicists, možete skinuti na linkovima u odeljku sa napomenama na kraju teksta.

Priča o Ampixu

Na osnovu iskustva, čini se da su svi koji su, ili su bili privučeni amputirkama, tražili materijal koji je povezan sa tom temom. To znači da obožavaoci amputirki (devotees) neprestano pretražuju knjige, časopise i druge arhive u potrazi za referencama na to interesovanje.

Godine 1973, Majk Raunds, koji je celog života bio poklonik žena koje su amputirke, dok je krstario policama za časopise u prodavnici pića, pronašao je u časopisu Cavalier® oglas od 1" za R&R Enterprises, firmu u vlasništvu Riča Džensena (Rich Jensen) iz Luizijane, SAD, koja je prodavala fotografije, priče i crteže žena sa amputacijom. Majk je naručio i dobio deo pošiljke. Odmah nakon toga, R&R je nestao.

Očajnički želeći da pronađe R&R, Majk je pretražio još oglasa, ali ih nije našao. Međutim, pronašao je još jednog poklonika žena sa amputacijom, Reja Bejkera.

Sastali su se nekoliko puta kako bi podelili informacije i materijale o ženama sa amputacijom. Njihov razgovor je otkrio da je bilo osnovano nekoliko devotee organizacija, ali da nisu preživele. Činilo se da su primarni razlozi neuspeha nedostatak praktičnog smisla za posao i pokušaji vođenja posla kao hobija.

Ponuda na sajtu Ampix produkcije

Njih dvojica su se sprijateljili i otkrili da obojica imaju jak smisao za biznis. Odlučili su da ako mogu lociraju R&R, smatrajući da mogu da ga reorganizuju i upravljaju tako da opstane. Krajem 1973. Rič Džensen je stigao u Kaliforniju i kontaktirao Majka. Na njihovom prvom sastanku, Majk je predložio partnerstvo i Rič se složio. Dva meseca kasnije, Ampix® je formiran sa Majkom, Rejom, Ričom Džensenom, Majkovom bivšom ženom i Džensenovom ženom.

Rič Džensen je bio oženjen Irenom (Irene aka Rene), DAK[1] amputirkom, koja je bila potpuno svesna devotee interesovanja. Rič je bio dva puta oženjen amputirkama, jednom sa DAK i takođe sa SAK. Rič je bio umetnik i godinama je stvarao tomove crteža žena sa amputacijama.

Majk i Rej su uložili nekoliko hiljada dolara, a Rič Džensen je doprineo prikupljanjem materijala koji je imao kao polaznom osnovom za organizaciju.

Ustanovljene su i dodeljene obaveze kucanja na mašini, katalogizacije, izrade grafičkih materijala, bankovnih računa, osnivačkih akata, poreza, itd. kao i druge logistike za uspostavljanje održivog poslovanja. Rokovi su postavljeni, ispoštovani, i 1974. Ampix je počeo da posluje.

Debi Or

Pošto je Ampix imao R&R mailing listu kao svoju početnu listu klijenata i bazu kontakata, prvi zadatak je bio da ispuni sve porudžbine koje R&R nije ispunio. Ovaj čin dobre namere, zajedno sa doslednom poslovnom praksom i čvrstom politikom anonimnosti i privatnosti, stvorio je platformu dobre volje koja je postojala sve vreme poslovanja.

Ampix je započeo komercijalno oglašavanje 1975. u publikacijama kao što su Nugget, Gent, Fetish Times i drugim časopisima za odrasle koji su želeli da objave reklamni materijal. Godine 1975. Ampix je zapravo imao štand i materijale na Fetish Times gala održanoj u Los Anđelesu u Kaliforniji.

Da bi povećao i poboljšao kolekciju materijala, Ampix je tražio ljude sa dodatnim materijalom koji bi se uklopio u njihov katalog ponude. Stan G. je bio rani kontakt i 1974. je obezbedio fotografije i filmove koji su dodati u kolekciju. Stan se usprotivio ideji komercijalizacije interesa i odlučio da prekine sve odnose sa Ampixom zbog javne ponude materijala.

Godine 1974. pronađen je i kontaktiran Fred Gordon, dugogodišnji član devotee scene. Fred je bio profesionalni fotograf i sakupljač ogromne količine materijala. Ampix je napravio aranžmane za kupovinu pisanog materijala i fotografija od Freda, koji su katalogizovani i pušteni njihovoj klijenteli.

Nensi Miler

1974. lociran je Bob Hogan. Bob je bio još jedan strastveni sakupljač materijala sa amputiranim osobama i ljubazno je, u zamenu za kopije materijala iz postojeće kolekcije, ponudio Ampixu svoju kolekciju za umnožavanje.

Godine 1974, uz pomoć i upoznavanje od strane Boba Hogana, Majk i Rej susreli su se sa Dikom (Dick), navodnim devotee "kraljem". Dik je imao mrzovoljan stav o javnoj ponudi materijala, ali je želeo da pogleda Ampix kolekciju. Kada mu je rečeno da će to morati da bude recipročan aranžman, napustio je sastanak i više nikada nije kontaktirao Ampix.

Godine 1975. Lajonel Ašer (Lionel Asher), još jedan "oldtajmer" i prijatelj Boba Hogana, velikodušno je doprineo prikupljanju crno-belih slika. Lajonel je bio profesionalni bibliotekar u Vestminsteru u Kaliforniji i kroz recipročan aranžman sa njihovim pobratimskim gradom, Vestminsterom Engleska, uspeo je da dobije pristup arhivi Londonske biblioteke. Da nije bilo Lajonela, većina London Life materijala koji je danas dostupan bila bi izgubljena zbog zuba vremena ili krađe poklonika koji su očajnički tražili materijal.[2]

Godine 1975., Peter S. i Art P, dvojica devotees i strastveni ljubitelji skijanja, obezbedili su Ampixu Super8mm film o raznim skijaškim događajima koji su dodati u kolekciju.

Barbara, #1139 u Ampix katalogu

Godine 1976. Ampix je locirao Frenka Falija (Frank Falley), profesionalnog pisca i poklonika amputirki, koji je napisao mnoge od najboljih romana sa amputirkama kao što su „Ucena biberom“ (Blackmail by Pepper) i „Dobra veštica“ (The Good Witch) pod pseudonimom Džej Si Marselus (J.C. Marcellus).[3] Frenk je bezuspešno pokušavao da ponudi svoj pisani materijal i 1979. godine potpuno je nestao sa scene.

Takođe 1976. godine, dogovorio je upoznavanje sa Debi Or (Debbie Orr)[4], RAK, i ugovoren je dogovor za njene fotografije. Slike Debi su postale prve fotografije amputirane osobe koje su objavljene u nekom časopisu tako što je niz njenih fotografija objavljen u Nuggetu.

Godine 1977. Majk je predstavljen Voltu Siliju (Walt Szeely) čija je žena bila osoba sa urođenom SBE amputacijom. Volt je imao ogromnu kolekciju materijala i deo je objavio, iako je odlučio da veliki procenat svojih novijih akvizicija zadrži privatnim.

Godine 1977, Ampix je sklopio ugovor sa Rouz Petrom (Rose Petra)[5], LAK, da snimi seriju fotografija i Super8mm filmova, a Rej i Bob Hogan su snimali kotur za koturom koji su puštani u bazu klijenata.

Rouz Petra

U novembru 1979. upoznao je Majka sa Nensi Miler (Nancy Miller), SAK amputirkom, koja je počela kao model i postala Majkova žena 1986. (Hvala!)

Tokom godina rada, Ampix je velikodušno "razmenjivao" materijal da bi uvećao i poboljšao svoju kolekciju. Godine 1989. započeli su prvu komercijalnu ponudu video traka, "Fantazija" (The Fantasy), sa Nensi Miler, a zatim su pustili i desetine video kaseta u svet poklonika amputirki.

Doslednost i pažnja prema zahtevima klijenata, bez naknadnog naručivanja i neispunjenih obećanja, rezultirali su mnogim upućivanjima na ljude sa zbirkama materijala. Politika zamene 2:1 za pravo na kopiranje i distribuciju njihovog materijala navela je poklonike širom sveta da nastave da posluju sa Ampixom.

Firma se sastojala od pet ljudi sve dok se Rič Džensen i njegova žena nisu razišli 1976. godine i Ampix ih je oboje isplatio. Majkova bivša supruga ostala je u organizaciji do 1985. kada su se ona i Majk razveli.

Eva, #1178 u Ampix katalogu

Majk i Rej nastavili su da vode posao, koji je potrajao punih 30 godina. Oni su bili najstarija i verovatno najveća organizacija na svetu koja se brinula isključivo za poklonike amputirki.

Ampix je bio na čelu jer je bio najvidljivija od svih devotee organizacija. Godine 1974. Majk je upoznao dr Lija (Lee), člana „stare garde“ poklonika amputirki, i razgovarao o pisanju knjige o temama posvećenih sklonosti amputirkama.

Li je sarađivao sa Majkom i Frenkom Falijem, koji su radili većinu pisanja u pozadini (ghost writing), a 1977. je napisan i objavljen The Amelotatist, A Statistical Profile™ (Amelotatist, statistički profil). Do danas, ovo je najrelevantnija knjiga ikada napisana na temu privlačenja muškaraca od strane žena sa amputiranim udovima i sačuvana je u bibliotekama prestižnih institucija kao što su Univerzitet Džons Hopkins, Medicinski fakultet USC, i dr. kao jedina rasprava o temi obožavanja amputirki koja se zasniva na stvarnim intervjuima i istraživanju.[6]

Ampix je takođe bio prvi koji je ponudio video kasete počevši od The Fantasy® 1989. Od tada su objavili desetine video snimaka po željama klijenata, nastavljajući da služe globalnoj klijenteli.

Ampix – Poslednji pozdrav

Ampix je nudio video kasete, CD ROM-ove i ograničen broj pisanih publikacija. Njihov katalog se mogao pogledati na mreži (www.ampix.com), sa slikama u boji i kratkim video klipovima koji su se mogli preuzeti, pogledati, sačuvati i podeliti sa svima koji žele kopiju.

Ampix je prestao sa radom 31. decembra 2003.[7]

NAPOMENE

[1] U tekstu se pojavljuju sledeće skraćenice:

DAK – double above-knee: obe noge amputirane iznad kolena
SAK – single above-knee: jedna noga amputirana iznad kolena
LAK – left above-knee: leva noga amputirana iznad kolena
RAK – right above-knee: desna noga amputirana iznad kolena
SBE – single below-elbow: jedna ruka amputirana ispod lakta

[2] London Life je bio luksuzni londonski časopis posvećen mondenskom životu koji je između 1924. i 1941. godine objavio desetine erotičnih priča i pisama čitalaca vezanih za žene sa amputiranim udovima. Koliko se danas zna, objavljeno je 322 pisma i 32 kratke priče na tu temu. Očito je privlačnost žena kojima je amputiran neki od udova bila vrlo popularna u to vreme. Ovaj blog će objaviti poseban članak o časopisu London Life. Posle II sv. rata niz pisama čitalaca posvećenih erotičnosti žena sa amputiranim udovima objavljivano je u časopisima Penthouse, Nugget, Playboy i dr. Posebno se izdvaja serija Penthouse Letters – Monopede Mania, sa desetinama ovakvih pisama.

[3] Fali je pisao priče o amputirkama i pod pseudonimom James Unabre. Kao J.C. Marcellus napisao je pod naslovom A Leg to Stand On veliki roman, triler u kome je glavna junakinja Evelin, devojka kojoj je desna noga amputirana iznad kolena. Prvobitno je roman distribuiran bez imena autora i bilo je raznih spekulacija o autorstvu, neki su, čak, pretpostavljali da je autor Rus koji je pisao na engleskom. Danas među poznavaocima ove vrste literature nema nikakve dileme da je autor Frenk Fali. Zapažena je i njegova novela The Physicists, o doživljajima devojke bez noge na kampusu univerziteta.

[4] Debi Or je kasnije snimala i za CD Production. Pojavljuje se i na nizu fotografija Ala Pajka (Al Pike), jednog od vodećih američkih ortopedskih protetičara, koji jedva prikriva da je i sam obožavalac amputirki. Iako te fotografije Pajk nije objavio u svom Flickr albumu, niti na svom sajtu posvećenom fotografiji, svi modeli sa kolaža kojim najavljuje Glamour sekciju svoje kolekcije, sem jednog, jesu žene kojima je jedna noga amputirana iznad kolena. Tatjana Volkova u jednom članku tvrdi da su ortopedski protetičari većinom obožavaoci amputirki.

[5] Rouz Petra je kao mlada devojka izgubila levu nogu zbog raka. Pričala je da je posle amputacije osećala toliki stid da je punila praznu nogavicu nekim krpama da bi prikrila da nema nogu. Vremenom je stekla toliko samopouzdanja da je ne samo pozirala za video i fotografije, već je počela da nosi toliko kratku suknju da je ispod nje virio patrljak njene amputirane noge. Jednom prilikom joj je neki muškarac rekao: "mogli biste da nosite i nešto dužu suknju" – očito aludirajući na to da ne bi trebalo da pokazuje patrljak noge. Rouz je snimila i dugometražni film Prelude to Hapiness u kome se često pojavljuje u kupaćem kostimu. Ceo film dostupan je na YouTube. Jedno vreme je imala i svoju produkciju, a njene fotografije pojavljuju se i u časopisu Flamingo koji je izdavala Tatjana Volkova. Još uvek je društveno aktivna u organizacijama koje se bave pitanjima amputiraca a na javnim skupovima pojavljuje se bez proteze, sa štakama. Petra je decenijama bila uključena u program psihološke pomoći i rehabilitacije novih amputiraca i bila je vrlo nezadovoljna jer se insistiralo da ih u bolnici uvek posećuje sa protezom. Po njenom mišljenju štake treba da budu primarno pomagalo za kretanje ljudima koji imaju samo jednu nogu.

[6] Raunds je ovde relativno skroman, ova knjiga ne samo da se nalazi u bibliotekama istaknutih univerziteta, već do danas skoro da nema značajne naučne studije o sklonosti prema amputirkama a da se ne poziva na ovaj rad i ne koristi ga. Ampix je rad prodavao bez atribucije autora, ali nije neka tajna da je autor bio Liroj Natres (LeRoy Wm. Nattress, Jr), doktor psihologije koji je doktorirao tezom o sklonosti ka amputirkama. To i sam Raunds ovde zapravo kaže, nazivajući ga uobičajenim nadimkom Li i karakterišući ga kao "pripadnika strare garde obožavalaca amputirki". Sve ukazuje da je Natres bio devotee, o čemu ne svedoči samo njegova veza sa Ampixom i, uopšte, devotee zajednicom, već i to što se oženio devojkom kojoj je leva noga bila amputirana a desna delimično paralizovana. Natres je bezmalo celu karijeru proveo na istaknutim pozicijama u oblasti ortopedske protetike i dao je značajan doprinos unapređenju rehabilitacije amputiraca.

[7] Nema nikakve misterije u gašenju Ampixa. Ova kompanija je decenijama svoje poslovanje bazirala na materijalima čiji je kvalitet, u najboljem slučaju, odgovarao amaterskim tehničkim uslovima 70-ih godina prošlog veka. Neki Ampixovi video materijali bili su toliko loši da se jedva razaznavalo šta je na snimku. To je moglo da se prodaje jer ničega drugog i nije bilo u ponudi. Sa naletom novih amputirskih produkcija koje su koristile digitalnu tehniku daleko višeg kvaliteta većina Ampix kolekcije postala je tržišno bezvredna. Sem toga, Ampix nikada nije mnogo držao do autorskih prava. Za dobar deo materijala koji su distribuirali oni nisu imali prava, a jedva da su krili da nemaju nameru da štite ni prava nad svojim materijalima, tako da su i oni deljeni širom interneta. U XXI veku takvo poslovanje postalo je pravno rizično i finansijski neodrživo. Ampix se ugasio jer ga je pregazilo vreme.